LEA I JA Reci mi odakle si i reći ćeš mi ko sam

I nijedna od tih razlika nije bila važna, a kamoli presudna, u bilo kakvim situacijama.

Onda se Lea preselila u Žitište, u jeku bombardovanja, i uvidela da se ljudi zapravo dele po nacionalnosti. I da je to nešto jako važno. (Bar je njima uvek bilo...)

Nije joj bilo jasno šta to znači i zbog čega to iko spominje, a i kako je mogla da nauči, kad su i njenoj mami (u njeno ondašnje vreme), na vrlo slikovit i edukativan način, pominjući joj "mater švapsku", objasnili "kakve" sve korene ona ima.

Lea je iz Itebeja, što nije jedini njen koren, ali jeste jedini kojeg je bila svesna. Ali, u pomenutom Žitištu, nije bilo prihvatljivo reći da se neko zove "Neeeemanja" (po itebejski, kako su se vršnjaci upljuvavali da joj objasne), već, jelte, "Nemanja"! "Radlovački?! Ah, liže (šta već liže) mački!" Pregršt bičeva prevaspitavanja okoline je tu bilo (većinu smo i Lea i ja duboko potisnule), a jedino koje je bilo važno - ono kod kuće - izgleda kao da je bilo najpogrešnije od svih!

- Zadirkuju te zbog naglaska, zbog prezimena, zbog ovoga ili onoga - bilo bi pitanje kao uvertira u lekciju o tome ko su i šta su ti kojima smeta kako pričam, kako se potpisujem. - Ali (ogromno ALI), samo probaj da im kažeš bilo šta od ovoga! Ne govorimo ti da bi im se rugala, da bi ti njih podbadala, da bi im se smejala... Govorimo ti da bi znala s kim imaš posla, pa da te manje dotiču stvari koje ti zameraju!

(Neću ni sad ispričati stvari koje sam onomad čula, jer verujem da je i dalje na snazi zabrana pričanja o tome, ali ću vam priznati da Lei sva ta saznanja ni sekunde nisu olakšavala bilo koju neprijatnu novonastalu situaciju. Ni tad, a vala, ni sad!)

Više od dve decenije, dakle, slušam i trpim kojekakve baljezgarije na konto toga odakle sam, odakle su. I uprkos tome, Lea ni jedne sekunde (mada je lako mogla da "sklizne" mali milion puta) nije pomislila kako su svi "oni" isti, kako ne treba da voli i poštuje ove ili one, a kamoli da ima manje prava od bilo koga drugog, i to u sredini u kojoj je odrastala. U kojoj su, zapravo, generacije Leinih predaka odrastale...

I sad, nakon toliko godina, kad shvatam da je ljudima i dalje jako važno (možda i još važnije) da ističu ko su i odakle su, neumorno kritikujući sve i svakoga ko nije isti kao oni, a mogu vam reći da nije ništa lakše nositi se s takvim komentarima, kritikama, pogledima...

Nažalost, niko od nas nije mogao da bira kada će se i gde roditi, mnogi nisu imali priliku da biraju ni gde će i kako živeti, ničija muka nije najveća, ničija bol nije najjača, ali brale, kako neki (ne)ljudi umeju da mrze - bukvalno ti smuče svaki dah kiseonika koji si udahnuo u njihovom prisustvu, ali istovremeno ti daju priliku da budeš ponosan na sebe jer nisi postao kao oni.

Sreća pa Zemlja nije ravna ploča, pa koliko god da se sklanjaš, ne možeš pasti sa litice. Ali, s druge strane, dok obrneš ceo krug, opet zatičeš iste ljude... Doduše, nekad i gore.

Lea Radlovački

Foto: A. Radlovački