Natalija Cajić, predstavnica Jugotona za Srbiju: Moj život je velika privilegija

I davala sam sve od sebe. Svaki dan u Jugotonu je značajan kao da od njega zavisi stanje celog sveta. Ako želiš nešto  da uradiš dobro, moraš da daš sve od sebe. Moj život je velika privilegija - kaže Natalija Cajić, predstavnica Jugotona Croatia Recordsa za Srbiju, o tome kako se profesionalno i privatno prepliću kada radiš ono što voliš, kako se snovi ostvaruju kada se puno radi i veruje i kako zatvaranje jednih vrata može da znači i prelazak u nešto bolje i lepše. Taj put od karlovačkog đaka, te studenta Komparativne književnosti, preko novinara informative do predstavnice Jugotona počeo je sanjarski na jednom orahu. 

- Oduvek sam želela da budem pisac. U dvorištu gde sam živela kao devojčica bio je jedan veliki orah. Na to drvo sam se penjala i odatle sam mogla da vidim ceo svet. Imala sam svesku i pisala sam. Rekli su mi da imam talenat. Nastavnica Dragana Vujić mi je u svesci sa širokim linijama napisala „Piši i dalje, dobra moja devojčice”. Kako je vreme prolazilo televizija me je sve više zanimala. A kada sam završila studije Komparativne književnosti, moja mama je srela našu komšinicu Miru Vesković. Ona me je odvela u RT Vojvodinu. Otvorila je vrata redakcije gde je u toku bio kolegijum informativnog programa, ubacila me i zatvorila vrata. Svi su znali da ja po karakteru ne pripadam Informativnom programu, ali bila sam toliko zaljubljena u televiziju i ljude koji su tamo radili, da sam sve pretvorila u neku svoju priču sa dušom. I takve priloge sam pravila. Kažu da sam bila jedna od retkih koja se smešila u televizijskim izveštajima. Sve sam radila namerno. Nema to veze samo sa mojim karakterom, jednostavno, htela sam da se ljudi obraduju kada me vide. Tadašnja glavna urednica Ceca Trajković je znala da se iza mog poetskog i maštarskog dela ličnosti krija jaka osoba. U redakciji Informativnog programa ja sam naučila da brzo mislim, da se prebacujem u različite teme i da trčim. Razvila sam još više onaj urođeni osećaj za kolektiv. Rekli su mi tada ako želim da budem pravi novinar, moram da prođem kroz tu redakciju.  U Televiziji Vojvodine bila sam šest godina, ako me pitaš za sećanja, ti ljudi i to mesto su zauvek sa mnom, ali znala sam da televizija postaje moja zona konfora, a ja sam htela da letim. I otišla sam. San o novinarstu nikada neće nestati, ali kuda odlazi ta profesija ne znam? Samim tim što više ne vidim formu koja može da donese nešto drugačije i zanimljivije. Novinarstvo bi trebalo posebno negovati, ono je za mene komunikacija.

Ali otvorila su se nova vrata i posao u Jugotonu koji ti je doneo upoznavanje s mnogim ljudima koji su bili tvoji idoli, čije si pesme i emocije živela i prema kojima si, kako često kažeš osećala veliku zahvalnost. Odakle dolazi taj osećaj zahvalnosti?

- Oduvek sam želela da se umetnicima zahvalim, za nadu i osećaj plemenitosti, koji su darivali drugima. Zamišljala sam koliko su oni usrećili trenutke nekih ljudi koji možda nisu imali mogućnost da ostvare svoje želje. Neka žena za šporetom, u tamnom prostoru svoje kuće, neka atmosfera učmalosti i dosade, života koji se živi po pravilima koja razaraju um, neki nategnuti porodični odnosi i onda upale televizor, a tamo festival, haljina i frizura, aplauz, svetla i široki osmeh. Pesma i muzika koje ulepšavaju stvarnost. Jednom ću tim ljudima reći - hvala. Kako? Pojma nisam imala. Sada kada odlazi jedno vreme i kada smo toliko ljudi ispratili iz tog umetničkog sveta, postajem svesna da sam sa Jugotonom i kolegama, u njihove živote došla u pravom momentu, da im u ime svih kažem hvala. Njihove karaktere, odluke i životne poteze pravdam uvek. To su jedinstveni ljudi, a pesma je moć. Umetnici su mi ispunili želju da život učim od velikih životnih igrača. Puno toga su mi poklonili kroz osmeh, stisak ruke, izgovorene reči i one prećutane. Njihovi saveti su uvek samnom.

Mnogi umetnici koji su obeležili jedno vreme a potom stavljeni u zapećak, upravo zahvaljujući tvom angažovanju, objavili su Best of izdanja, dobili priznanja za životni rad. Da li je to ispravljanje nepravde i vraćanje sjaja nekim ljudima, pesmama, vremenima, postala tvoja misija?

- U mojoj glavi je toliko slika. One su tako značajne i emotivne. Na neka mesta smo stigli u zadnjem trenutku. Toliko ljudi je otišlo zadovoljno jer smo im jasno rekli koliko su značili drugima, i da će njihove pesme biti tu zauvek. Drugima smo pak postali značajna podrška. Mi smo sa svima u kontaktu. Pratimo ih. Ponekad se pitam gde sve te živote smestim i poređam. Čovek ne može da se sastavi ni sa svojim životom, a kamoli da preživi toliko sudbina. Još uvek mogu. O svemu tome razmišljam sve češće kao o misiji o kojoj će se tek pričati. To su podvizi i moje diskografske kuće Jugoton Croatia Recordsa. Ništa ne bih mogla da ostvarim da iza mene ne stoje moje kolege i beogradske i zagrebačke, a iza i ispred svih nas je direktor Želimir Babogredac, čovek koji je diskograf i diskofil, ima jasan i iskren cilj, znanje i volju da se muzika sačuva, poštuje i živi, da se snimaju nove pesme, ali i da se modernizuje način konzumiranja muzike. Zlatna je njegova poslovna etika.

Tračevi i prepucavanja poznatih nikad nisu postali deo tvog posla mada si prilično na udaru i često rastrzana između dva slavna ega. Kako se izbegnu, prevaziđu ili barem ublaže takvi sukobi i situacije?

- Na udaru i ega i raznih sujeta. I ponekad komunikacije koju ne prihvatam. Ljudi me sve češće pitaju kako uspevam da uskladim toliko karaktera. Jednostavno je, ljude samo morate voleti. Kada ih uverite da ste dobronamerni i da ih volite, imate pravo da im jasno i strogo predočite, da ako nešto želimo da uradimo, moramo da sarađujemo. I to je jasan stav. Kada je Peca Popović hteo da me pohvali pred direktorom, rekao je „Ona sve te ljude voli. Ona ih zaista voli”. Pričali su mi da su neke poznate žene kada su okupljale ljude na večerama, sa namerom da se sastaju i polemišu o raznim intelektualnim temama, zabranjivale da se u društvu priča loše o drugima, kao i o onima koji nisu prisutni. E tako se gradi svet intelektualca. I mudrih podviga. Shvatila sam da ogovaranja i teške reči, ne pripadaju mom shvatanju života, to je put gubitnika. Sve se može rešiti razgovorom i razumevanjem. Setim se često i Miroslava Krleže koji je rekao da se ne može na svaku ljudsku glupost odgovoriti gospodskom šutnjom.

Često zaboravim da si Novosađanka jer se srećemo na putovanjima do Vodica gde se održava CMC festival ili na događajima i promocijama u Zagrebu ili Beogradu gde je sedište Croatia Recordsa, a pritom ne voziš. Zašto radije život u koferu na tri adrese nego recimo, preseljenje u Beograd?

- Razmišljala sam o tome, ali Novosađani uglavnom ostaju u Novom Sadu. To je taj naš pomalo uobraženi stav. Sada do Beograda dolazim brže nego do drugog dela Novog Sada, a moj životni tempo i odluke nisu više samo moje otkad imam predivnu i čarobnu sestričinu Nedu. Dok putujem ja razmišljam, razgovaram sama sa sobom, i volim tu samoću u koju me bace predeli.

Da li je tvoja omiljena društvena mreža kafana i šta kafana može što društvene mreže ne mogu?

- Jeste. Kafana je deo moje stvarnosti. I velika inspiracija. Izuzetno sam intuitivna osoba i sve osetim. Ne očekujem od ljudi da mi sve kažu, jer za tim nema potrebe, gledam ih i sve vidim. Isto tako kada uđem u kafanu osetim vreme kako prolazi. Korake onih koji su tu bili i onih koji dolaze. Osetim životnu emociju. Sve je energija. Idem i sa prijateljima, ljudima uopšte, ali volim i sama da odem, itekako. Volim te svoje samoće. Ispričam se sa konobarima. Nedavno je moja sestra Jelena, kao ozbiljna pravnica, htela da pokaže koleginici moju fotografiju, a onda je zaključila da nemam ni jednu poslovnu i normalnu sliku jer na svakoj ili držim čašu u rukama ili jedem. Obožavam vino. U njemu ne vidim piće koje bi trebalo konzumirati u neograničenim količinama, to povređuje njegovu svrhu i osporava njegovu otmenost. Vino omami misli. Učini ih mekšim. Divim se ljudima koji se bave životnim biografijama i piju vodu, ako je tako nešto uopšte moguće.

Snežana Milanović