Ninine mustre: Bolje je gore
Objašnjavajući zbog čega je „normalno“ da lako padnemo u niske vibracije, a teže nam je da se podignemo na više, jedan naučnik spominje evoluciju ljudskog mozga koja nije daleko odmakla od pećinskog čoveka, čije su „antene“ podešene na preživljavanje, pa najbrže i najlakše reaguje na opasnosti raznih vrsta, a sve ono što predstavlja lepotu i uživanje, nekako izgleda manje važno.
Pojasnio je da je to razlog što je čoveku mnogo lakše pokvariti raspoloženje nego mu ga popraviti.
Razumem da je u pitanju evolucija, 'ajde dobro. Ali zar nemamo već dovoljno iskustva da znamo da nam loše raspoloženje donosi još više lošeg raspoloženja? Kako je moguće da dopuštamo sebi da nam nešto ili neko konstantno kvari ovu igru zvanu život, kada znamo da smo zapravo mi jedini rukovodioci sopstvenog raspoloženja? Kada slušam većinu ljudi oko sebe, vidim i kako.
Mali broj nas preuzima odgovornost za sopstveno emotivno stanje. Stalno smo u potrazi za spoljnim faktorima koji će nam ga popraviti ili pokvariti. I nije samo spora evolucija mozga kriva što nas je lakše povući dole nego gore. Već i sama reč „gore“ podrazumeva neki napor: mnogo je lakše silaziti niz stepenice, nego se penjati uz njih, jel' tako? Za penjanje uz stepenice mora da postoji motiv, mora da postoji neki cilj koji želim da dosegnem, pa moram da uložim napor da podignem jednu nogu, pa drugu, a za silazak se pobrine sama gravitacija: samo ispružim nogu i eto me stepenicu niže. To je lakše, naravno, ali silazak je sinonim za liniju manjeg otpora, što nikada ne donosi boljitak, a penjanje je već druga priča i znači postizanje nekog uspeha, u bilo kom smislu.
Današnjem čoveku kada kažeš da je potrebno da uloži neki napor, on u glavnom odmah ima otpor. Svi bismo da nešto dobijemo i da postignemo, a da se ni malo za to ne potrudimo. Čitava se civilizacija zasniva na principima „lako i bez truda“, a na taj način će i ovo malo evolucije što smo postigli brzo da se sunovrati na nivo ispod pećinskih ljudi.
S obzirom na to da sam u godinaa kada mi „tako svi rade“ više ne pije vodu, iz petnih žila se trudim i vežbam da upravljam svojim raspoloženjem, da držim svoju vibraciju što višom, i da tako kreiram lepšu stvarnost od one koja je u sveopštoj ponudi. Pronalazim motivaciju u svakodnevnom životu koji posmatram, upijam i u potpunosti živim, zahvalna na svim trenucima, pa i na onim spolja gledano neželjenim. Kada već znam da se sve događa da bih nešto savladala i naučila, ja sam i na njima zahvalna, a to po prirodi stvari podiže vibraciju, i evo me baš tamo gde želim da budem: sve manje podložna silama koje me vuku dole, zahvalnošću kao zlatnim štitom čuvana, sve više radosna.
Nina Martinović Armbruster