Mišo Nikolić Frušku goru poznaje kao svoj dom, prepešačio većinu planina po Srbiji

Frušku goru poznaje kao svoj dom, a prepešačio je većinu planina po Srbiji i Balkanu. Bio je na najvišem vrhu Olimpa - Mitikasu, zatim u Bugarskoj na najvišem vrhu Balkanskog polusastrva Musala, a planinario je i po Alpima. Kaže za “Dnevnik” da su ga planinarenjem “zarazili” roditelji, i da želi tu strast i ljubav ka ovoj vrsti uživanja u prirodi da prenese i na druge ljude. 

- Roditelju su me prvi put odveli na planinarenje, kada sam prohodao. Imao sam oko godinu i po dana. Bili smo u Sloveniji, na Vršiću (1611 metara). Nekako je bilo prirodno da nastavim njihovim stopama - pojašnjava Miša. 

Porodični dom u Bukovcu im se, ne slučajno, nalazi na jednom omanjem brdu. Miša je oduvek, kako kažu oni koji ga poznaju i koji su odrastali s njim, u skijama bio još u zabavištu, pa i u planinarskoj obući, garderobi… Otac mu je osvojio Mon Blan, pa je imao od koga da uči kako da savlada visoke planine.

- Popeo sam se na Kavkaz 2005. godine, odnosno na zapadni Elbrus 5.642 i to je ujedno moj rekord. Godinu dana kasnije pridružio sam se timu koji se penjao na Karakorum, odnosno na dva vrha G - 1  i G - 2 , a oba vrha su viša od 8.000 metara. Međutim, došao sam do 6.000 i tu sam stao. Nisam bio dovoljno spreman. Kada se popnete na vrh bilo koje planine, prizor je nestvaran i ne može da ga zameni nijedna fotografija, niti bilo koji snimak. To prosto mora da se doživi – ističe Mišo Nikolić.

Objašnjava da planinari na većim visinama imaju problema sa spavanjem, pa poneki koriste i bensedine kako bi odspavali, što kod njega veli nije slučaj. Naprotiv, on na planini najbolje spava. Veoma je bitno kaže uzimati dovoljno tečnosti. Pa recimo ukoliko je na 4.000 metara, mora piti četiri litre tečnosti, koja se dosta gubi kako kroz znoj, tako i kroz disanje. 

– Uslovi na visokim planinama nisu uobičajeni. Morate biti psihički i fizički spremni. Na Himalajima se recimo topi sneg koji se konzumira. Pa je za litru vode potrebno tri kilograma snega. Gube se kilogrami. Meni se dogodilo da sam na Karakorumu izgubio deset kilograma – prepričava Mišo. 

Planinari u Srbiji u većini slučajeva; kako pojašnjava; koriste kako Frušku goru, tako i druge planine po Srbiji kako bi se što bolje pripremili za osvajanje vrhova. Prvo se kreće sa nešto nižim, a kasnije sa sve višim planinama. 

Upravo zaljubljenici prirode poput Miše su 2003. godine osnovali Planinarsko društvo “Vilina vodica” u Bukovcu. Društvo je najpre delovalo kao podružnica PSD “Železničar” iz Novog Sada, da bi se godinu dana kasnije, osamostalilo. Fruška gora, kaže naš sagovornik, krije mnogo lepota poput: pećina, vodopada, slapova. Upravo iz tog razloga je i osnovano Planinarsko društvo, kako bi se što više ljudi upoznalo sa svim lepotama Fruške gore, ali i ostalih tajni planina u Srbiji.

- Pozivam što više ljudi da nam se pridruže u otkrivanju prirodnih lepota i to pešačenjem. Društvo za sada ima 49 članova. Najmlađa je beba od godinu dana i on odlazi sa roditeljima planinarima u šetnje. Najstariji član ima 75 godina – kaže naš sagovornik.

U septembru Društvo očekuje Bukovački maraton, a na Đurđevdan organzuju uranak. Ove godine će organizovati i memorijal Branislav Jerg. 

- Za Đurđevdanski uranak se skupljamo uveče. Sačekamo poslednji autobus i krećemo ka Stražilovu, potom Brankovom grobu, pa ka Astalu i spuštamo se na Vilinu vodicu gde stižemo oko 4 ujutru, pred svitanje. Simbolično dočekujemo Đurđevdan na mestu gde postoji mit da se vile skupljaju, a ljudi veruju u lekovitost vode. Upravo zbog toga je i Društvo ponelo taj naziv – kaže Mišo. 

Iako su nekoliko puta veli bili na izvoru koji je jedan od najviših na Fruškoj gori i koji nikada do sada nije presušio, vile nisu sreli. 

- Noću je na Fruškoj gori sve isto kao po danu. Potrebna je dobra lampa, obuća i odeća. Za onog ko ima dobru volju da pešači, ne postoji loše vreme, već samo loša oprema. Vodiči su izuzetno dobro informisani, put im je poznat. Fruška gora je jedna od najmarkiranijih staza u Srbiji, ali je potrebno znati pratiti odeđenu markaciju i ipak treba biti pripremljen – zaključuje Mišo Nikolić.

S. Aničić Ilić