VOJVOĐANSKO ZDRAVLJE Suočavanje sa teškim situacijama utiče na celu porodicu

Obično ljudi smatraju da stres uzrokuju samo značajni negativni životni događaji, kao što su bolest, gubitak bliske osobe, otkaz na poslu, razvod, odvajanje od bliske osobe, saobraćajni udes, itd. Klinički psiholog iz Klinike za psihijatriju Univerzitetskog kliničkog centra Vojvodine docentkinja Valentina Šobot kaže kako čak i pozitivni događaji u životu, kao što su zaposlenje, rođenje deteta, sklapanje braka, preseljenje, unapređenje na poslu i slično, mogu biti izvor stresa jer dovode do značajnih promena i zahtevaju od osobe da se adaptira na nove okolnosti.

Šobot ističe kako je važno da se prepoznaju rani znaci stresa kako bi se napori usmerili na dobijanje podrške i pomoći, kao i na jačanje mehanizama suočavanja sa stresom kod osobe, a važnu ulogu u ovome ima porodica.

- Porodicu posmatramo kao jedan celovit sistem u kojem su članovi međusobno zavisni, što znači da sve ono što se dešava pojedinom članu porodice utiče na sve druge članove. Kada se pojedinac nalazi pod stresom, to utiče na emocionalnu klimu u porodici, može da dođe do prenošenja napetosti i na ostale članove porodice, porasta zabrinutosti za datog člana, do slabljenja komunikacije ili učestalijih konflikta u porodici. Posebno su deca osetljiva na emocionalna stanja roditelja i vrlo dobro ih prepoznaju – navodi Šobot.

U toku razvoda braka posebno su ugrožena deca, naročito u situacijama kada supružnici sopstvene konflikte pokušavaju da razreše preko dece, uvlačeći ih u međusobne sukobe. Dete postaje sredstvo za ostvarenje interesa i potreba roditelja.

- Tada je dete u konfliktu lojalnosti između roditelja, pod pritiskom da se opredeli i stane na stranu jednog roditelja, što je značajan izvor stresa za dete. Neki roditelji se služe različitim manipulativnim tehnikama da utiču na dete i otuđe ga od drugog roditelja, do nivoa potpunog uskraćivanja kontakta sa drugim roditeljem, što može da ima značajne posledice po buduće mentalno zdravlje deteta – upozorava Šobot.

Porodica može da bude od velike pomoći pojedincu u savladavanju stresa, jer su članovi porodice najvažniji izvor podrške kroz razumevanje, pružanje pažnje i ispoljavanje empatije, tolerancije na emocionalna ispoljavanja i potrebe, privremenog preuzimanje uloga osobe dok ona ne postane ponovo funkcionalna.

Stres pojedinca se reflektuje na čitavu porodicu, ali i sama porodica kao celina može da bude izložena stresu. Većina porodica prolazi kroz razvojne faze, kao što su formiranje bračne zajednice, rođenja deteta i briga o malom detetu, zatim briga o predškolskom, školskom detetu i adolescentu. Slede faza kada dolazi do postepenog odvajanja i odlaska dece iz porodice, postroditeljska faza („prazno gnezdo“) i faza ostarele porodice. Tokom svake od ovih faza porodica mora da ispuni određene razvojne zadatke, da uspostavi nova pravila, uloge, granice između članova porodice, odnose moći i obrasce komunikacije.

- Posebno su stresni periodi prelaska iz jedne razvojne faze u drugu, takozvane tranzicione tačke. Upravo ovi periodi tranzicije čine porodicu vrlo ranjivom i tada je najveća verovatnoća javljanje različitih mentalnih poremećaja kod deteta ili adolescenta. Javljanje simptoma u porodici odraz je nemogućnosti porodice da se adaptira na nove potrebe svojih članova – pojašnjava Šobot.

Pored ovih razvojnih stresova, porodica može da se suočava sa iznenadnim negativnim životnim događajima, kao što su migracije, izbeglištvo, gubitak finansijske stabilnosti, razvod, bolest i invaliditet člana porodice, rođenje deteta sa smetnjama u razvoju. Svi ovi događaji predstavljaju period krize za porodicu, koji značajno narušava ravnotežu. U prvi mah, na negativne događaje porodice imaju tendenciju da reaguje

porastom kohezivnosti, odnosno zajedništva.

- Članovi porodice se usmeravaju na međusobnu podršku, zbijaju redove, zanemarujući svoje individualne potrebe. Ovakvo okupljanje članova porodice pomaže da se suoče sa stresom i mobilišu snage da prevladaju problem. Međutim,  ukoliko ova faza potraje dugo dolazi do frustracije članova porodice, jer su njihove individualne potrebe zanemarene, porodica vremenom postaje nefunkcionalna i može da dođe do raspada porodice – napominje Šobot.

Sve veći je broj razvedenih porodica ili porodica u novom braku. Razvodu se ranije pridavao negativan, patološki značaj u funkcionisanju porodice, dok se danas smatra normalnom, novom fazom u životnom ciklusu porodice. Uprkos tome, razvod predstavlja značajan krizni period za porodicu koji narušava emocionalnu, socijalnu, finansijsku ravnotežu članova porodice.

- Smatra se da je porodici potrebno dve godine da se u potpunosti restruktuira i prebrodi razvod. Kako će porodica proći kroz proces razvoda u velikoj meri zavisi od zrelosti i obeležja ličnosti bračnih partnera, od nivoa funkcionalnosti porodice pre razvoda, te sposobnosti supružnika da razdvoje njihove partnerske probleme od roditeljske uloge – naglašava Šobot.

Prema njenim rečima, osnovni zadatak roditelja u procesu razvoda je da u prvi plan stave interes deteta, da uspostave međuroditeljsku saradnju i komunikaciju, da detetu objasne da ga i dalje vole i da dete nije krivo za njihov razvod, da mu obezbede kontinuitet i što sličnije okolnosti življenja onima pre razvoda, odnosno da se ne seli ukoliko je moguće, da pohađa istu školu, da zadrži kontakte sa vršnjacima.

Mnoge porodice u početku suočavanja sa bolešću ili invaliditetom deteta doživljavaju šok, nevericu, ljutnju, a ponekad i period negacije. Cela porodična energija je tada usmerena ka obezbeđenju fizičkog preživljavanja obolelog deteta. To je veoma iscrpljujući period u životu porodice i najbliže rodbine. U porodici hronično obolelog deteta obično postoji još jedna osoba koja izraženo pati. To je češće majka, koja na sebe preuzima glavni teret odgovornosti za negu obolelog. Karakteristično je njeno osećanje da je suprug i drugi članovi porodice ne podržavaju dovoljno. Porodice često nalaze da im je ekstremno teško da međusobno otvoreno komuniciraju o svojim osećanjima, bilo da je to očajanje, beznađe, ljutnja, doživljaj krivice, ili briga.

- Neke porodice postaju bliskije, druge se jednostavno rasturaju. U nekim porodicama se zanemaruju zdravi članovi, posebno braća i sestre, jer je sva briga i pažnja usmerena na obolelog. Tokom akutne faze bolesti, porodice pokazuju sklonost ka većoj kohezivnosti. Ako bolest postane hronična, javljaju se dve

ekstremne reakcije prevazilaženja: porodica zadržava pojačanu bliskost, usredsređena je na bolest i onesposobljenost, što utiče na nezavisnost svakog od članova, koji od obolelog preuzimaju odgovornost za staranje o sebi, ili se porodica razjedinjuje, kada roditelj ulazi u simbiozu sa obolelim detetom, a drugi roditelj napušta porodicu – kaže Šobot.

Što su roditelji psihički zdraviji, što je emocionalna situacija u porodici bolja, to je reakcija porodice na bolest deteta realnija, a briga za bolesno dete je više konstruktivna i bolje dozirana.

- Bolesno dete menja dosadašnji način života, umanjuje se njegova samostalnost,  pojačava strah i nesigurnost, može doći do depresije, rezigniranosti, apatije. Ovo nepovoljno utiče kako na tok bolesti, tako i na njihov dalji psihički razvoj. Važno je da dete zadrži kontakt sa vršnjacima koji mu donose novosti iz škole, umanjuju osećaj usamljenosti i izolovanosti, posete drugova ublažavaju regresiju i depresiju – napominje Šobot.

Kako će se porodica nositi sa stresom zavisi od njene funkcionalnosti, odnosno koliko je porodica zdrava u osnovi. U stresnim situacijama prilagodljivost porodice je stavljena na probu, pred porodicu se postavlja pitanje mogu li uloge i pravila dovoljno da se promene u skladu sa novom situacijom. Porodice koje su spremne da menjaju pravila i uloge, koje dozvoljavaju da članovi privremeno uskaču u uloge drugih, koje su emocionalno bliske, ali poštuju i individualnost i privatnost svojih članova, koje su otvorene u komunikaciji, koje tolerišu ispoljavanje negativnih emocija (ljutnje, tuge), koje su sklone humoru i optimističkom pogledu na budućnost, bolje se nose sa životnim krizama. Sa druge strane, rigidne, preterano bliske ili emocionalno distancirane porodice, zatim porodice koje su izložene višestrukim, nagomilanim i višegeneracijskim stresovima (npr. nasilje, alkoholizam, nesrećne smrti u prethodnim generacijama) su pod većim rizikom od maladaptivnih reagovanja na stres. Od značaja je i dostupnost sistema socijalne podrške, kao što su prijatelji, komšije, lokalna zajednica, zdravstveni i školski sistem, socijalna zaštita, zakonska regulativa, mogućnost materijalne podrške.

- U stresnim situacijama važno je da članovi porodice odvoje vreme za prijatne aktivnosti kada se neće razgovarati o problemima, a to su zajedničke šetnje, vožnja bicikla, odlasci u prirodu, gledanje omiljenih programa, igranje društvenih igara, ali i da omoguće redovnu komunikaciju oko stresne situacije. Mnoge porodice nalaze korisnim organizovanje “porodičnih sastanaka”, gde svi članovi porodice mogu otvoreno da iznesu sopstvene brige i razmišljanja, da naprave podelu odgovornosti i obaveza, da definišu uzajamna očekivanja – savetuje Šobot.

Pridržavanje jasne porodične rutine i dnevne strukture ublažava stres, u smislu da postoji određeno vreme kada se jede, kada se spava, kada se odmora, ko vodi dete u školu, ko obavlja kupovinu za taj dan. Važno je da se zadrže neki raniji rituali koji su bili važni porodici, na primer nedeljni ručak ili popodnevni odlazak u park.

- Sve ovo povećava doživljaj kontrole, izvesnosti i sigurnosti u stresnim okolnostima. Porodice koje umeju da se šale, da se distanciraju od problema, da racionalno i logički analiziraju problem i upotrebe sve svoje resurse i lične snage, lakše će prebroditi izazove koji se pred njih postavljaju. Važna je i spremnost da se potraži pomoć od okoline i da se iskoriste raspoloživi resursi u socijalnoj sredini, jer dodatna socijalna izolacija, povlačenje, stid ili doživljaj stigme zbog problema dodatno oslabljuju porodicu – upozorava Šobot.

Hronično oboljenje ima značajan psihosocijalni uticaj na članove porodice, jer zahteva promenu uloga i zadataka unutar porodice. Hronična bolest u neku ruku postaje novi »član porodice«, te je potrebno prilagoditi se životu sa njom. Ako oboleli član oseća da je isuviše kontrolisan od strane porodice, on može pribeći odbijanju saradnje sa medicinskim režimom lečenja, što predstavlja njegov protest protiv narušene autonomije.

Stručnu pomoć treba potražiti kada se vidi da uticaj stresa značajno ometa osobu u njenom svakodnevnom životu, ili kada osoba razvija simptome koji dugo traju ili se simptomi intenziviraju. Znaci upozorenja su preterano socijalno povlačenje ili sklonost čestim izlivima besa, prekomerna upotreba alkohola, lekova ili drugih supstanci, hronična nesanica, javljanje ili pogoršanje simptoma somatske bolesti.

- Poseban alarm za traženje pomoći jeste javljanje depresivnih simptoma, kao što su izražena potištenost, gubitak životne radosti, suicidalne ideje, samookrivljavanje, doživljaj besmisla i pesimistička predviđanja. Ukoliko članovi porodice opažaju da su bespomoćni ili da ne znaju kako da pomognu pojedincu ili kada porodica uvidi da je neuspešna u rešavanju problema, potrebno je da se konsultuju sa stručnjacima i upute na porodični tretman. Porodično savetovanje može pomoći članovima porodice da usvoje bolje veštine kako da se nose sa stanjem stresa – savetuje Šobot.

Takođe, poželjno je da se porodice koje su suočavaju sa razvojnim krizama i negativnim životnim događajima obrate savetovalištima za rad sa porodicom kako bi predupredile zastoj u porodičnom razvoju ili prevenirali simptomi. Osoba koja doživljava stres može da bude upućena na individualno savetovanje ili tretman i da bude obučena kako da se efikasnije nosi sa stresom kroz usvajanje tehnika donošenja odluka i rešavanja problema, veština upravljanja vremenom, korišćenja mišićne relaksacije, vežbi disanja.

- Osnovne preporuke u ublažavanju efekata svakodnevnog stresa su zdrava i balansirana ishrana, redovna fizička aktivnost, odvajanje vremena za sebe, za odmor i aktivnosti koje nam prijaju, bavljenje hobijima, druženje sa prijateljima, negovanje optimizma – preporučuje Valentina Šobot.

LJ. Petrović