Ninine mustre: Dan odluke
„Tako je, kako je“ je jedan od često korišćenih odgovora na pitanje zašto nešto ne preduzmemo da promenimo situaciju koja nam se ne dopada.
Ja razumem koncept prepuštanja toku i prihvatanja onih stvari koje trenutno ne mogu da se promene, pa tvrdoglavo odbijanje da se primirim i prilagodim donosi samo stres i ništa ne pomeže. Ali ne mogu da prihvatim baš sve što mi se događa. Nešto od toga služi kao izazov i kao okidač da nešto preduzmem.
Problem nastaje onda kada hoću da preduzmem korake u vezi sa okolnostima, sa samim događajem ili situacijom, a od toga ništa biti ne može. Jedini koraci koje mogu da preduzmem su oni koji vode ka unutrašnjoj promeni, ka dubokom sagledavanju sopstvenog ponašanja i stanja svesti koje me je uopšte i dovelo do situacije u kojoj sam.
Dokle god sam u sebi gajila potrebu da u saobraćajnoj gužvi „uhvatim krivinu“ i uz sitne prekršaje stignem brže, nervirali su me drugi vozači koji to čine. Poslednjih godina to više ne radim, ne prolazim ni na žuto, propuštam sve koji se guraju da ih propustim, jer znam da ću svakako stići tamo gde sam namerila da stignem, ali uz nervozu će mi i taj put, a verovatno i doživljaj na cilju presesti. I gle čuda, više me uopšte ne dotiču nekulturni potezi bahatih vozača. Jasno mi je koliko je njih položilo vozački ispit preko veze, jasno mi je da neki od njih žure možda u bolnicu, a neki od njih baš kao i ja nekada, imaju tu besmislenu potrebu da budu brži, da stignu prvi, da ostave sve za sobom. I blaženo mirno gledam koliko me to uopšte ne dotiče.
Sve je to počelo da se događa onda kada sam donela odluku da pred svaku vožnju koliko god kratka ili duga bila, zamislim da će sve da bude dobro i da ću bezbedno i ugodno stići na svoje odredište. Kada to učinim pre vožnje, ona zaista bude ugodna i bezbedna, koliko god njih da mi preseče put ili napravi pogrešan potez. Ta mi je odluka jedna od boljih u životu, između ostalog i zbog toga što je to još jedan u nizu dokaza da ukoliko u sebi nemam određeno ponašanje, onda me takvo ponašanje ni kod drugih ne iritira. Saobraćaj je samo jedan od očiglednih primera za to.
Svakodnevnim preispitivanjem o čemu razmišljam i kako se osećam, dolazim do jednog prijatnog unutrašnjeg mira koji ne samo da mi omogućuje da stvari vidim iz šire perspektive, nego mi iz života kao gumicom briše situacije koje su me nekada izbacivale iz takta. Nezgoda je u tome što je to proces koji se iznova ponavlja, jer ima u meni mnogo slojeva koji dolaze na red da se izbalansiraju i srede.
Zato je svaki dan, dan odluke da se preispitam i svesno postavim nameru da se odgovorno ponašam prema sebi i prema drugima. U tom slučaju svi novi izazovi postaju jednostavniji, i nekako očigledniji. Brzo ih prozrem i sa zadovoljstvom konstatujem da je reč o samo još jednoj, sitnoj proveri koliko sam odlučna u svojoj nameri da živim radostan i smislen život. Tada se pojavljuje posebno dragocen osećaj: osećaj zahvalnosti na tom životu i na svemu što mi donosi, a pošto tako svakodnevno odlučujem, donosi mi mnogo lepih trenutaka.
Nina Martinović Armbruster