Privatne škole u svetu cenjene, kod nas još uz predrasude

Najveći broj učenika (97,4%) pohađa jednu od 454 državne, dok je u privatnom sistemu obrazovanja, koji trenutno čine 64 srednje škole/gimnazije, 2,6 odsto srednjoškolaca (6.443), 770 više nego u godini pre pandemije. Među njima prednjače deca sa severa Srbije – 90,3 odsto, i to iz Beogradskog regiona (oko 68,5%) i Vojvodine (oko 31,5%), dok ih je 9,7 odsto sa teritorije južne Srbije. Ukoliko se uporede podaci RZS-a za poslednjih jedanaest godina, uočava se blaga rastuća tendencija u korist privatnih škola, sem 2021/2013, kad je njihov broj pao na 36, dok ih je, recimo, 2010. bilo 39.

Za to vreme, ovaj ekskluzivni način školovanja postao je dostupan i u manjim gradovima, a dijapazon profila koje nude daleko je širi. Tako su, osim gimnazija, na raspolaganju ekonomski, medicinski, informatički, optičarski, ugostiteljski, trgovački, saobraćajni i ostali smerovi koji prate trendove na tržištu zapošljavanja i popularnost profila u državnom obrazovnom sistemu, u kojem se lane za gimnaziju opredelilo 27,6 odsto đaka, dok su u srednjem stručnom obrazovanju najtraženiji smerovi iz područja elektrotehnike (12,1%), ekonomije, prava i administracije (11,9%), zdravstva i socijalne zaštite (9,9%), mašinstva i obrade metala (8,9%), te trgovine, ugostiteljstva i turizma (7,6%). Dok su na početku bile stvar prestiža, danas su sve češće izbor porodica koje pripadaju srednjoj klasi, budući da postoji mogućnost plaćanja na rate, dok pojedine škole stipendiraju najbolje prilikom upisa. Osim interaktivne nastave u malim odeljenjima, za 1.500 evra ili više po godini neretko se dobijaju uybenici, laptopi, uniforme, osiguranje, pa čak i ekskurzije. Privatne škole od državnih odvaja i dobra opremljenost, pa tako neke imaju otvorene bazene, simulatore letenja ili sajber učionice, gde polaznici mogu da koriste ne samo brzi internet već i da isprobaju nove igrice, zaključuje se pregledanjem njihovih sajtova. Prednost su takođe manja odeljenja, pa profesori imaju vremena za kreativnost i individualni rad sa učenicima kako bi rastumačili sve nejasnoće koje se jave tokom usvajanja novog gradiva, dok u državnim školama, čiji razredi broje i preko 30 učenika, đaci koji imaju poteškoće sa učenjem često ostaju marginalizovani. Za mnoge tinejyere je presudna činjenica da časovi počinju nakon 9 sati, pa nema ranog ustajanja. Roditelji pak najčešće navode pluseve kao što su sigurnost deteta i prilagođeniji nastavni plan i program, zbog čega nemaju izdatak u vidu privatnih časova. Ukoliko se neki učenici bave profesionalno sportom, ovakav vid obrazovanja umnogome doprinosi u njihovom dvostranom razvoju. Dok privatne škole širom sveta uživaju dobru reputaciju, zahvaljujući kvalitetnom obrazovanju koje nude, u Srbiji postoje podeljena mišljenja, iako su svojom akreditacijom, koja bi trebalo da garantuje validne diplome, priznate pred zakonom Republike Srbije.

Frančesko Kubelak učenik je četvrtog razreda novosadske srednje škole „Business$IT” (BIT), koja ove godine upisuje 15. generaciju na najtraženije smerove iz oblasti ekonomije, bankarstva i prava.

– Neki sadašnji nastavnici predavali su mi i u osnovnoj školi, te sam od njih čuo da je ovde fokus na stručnim predmetima i da se može steći primenljivo znanje o samoj ekonomiji, za koju sam se odlučio – kaže Frančesko. – Osim toga, saznao sam i za saradnju koju BIT ima sa Kinom, odakle sam upoznao dosta svojih vršnjaka i naučio mnogo toga novog, za šta ne bih imao priliku u državnoj školi. U razredu smo složni, a da je veći, ne bismo mogi da se toliko dobro upoznamo. A što je manje odeljenje, nastavnici više mogu da se fokusiraju na svakog ponaosob. Iako nas spremaju za upis na fakultet, smatram da smo i sa diplomom ekonomskog tehničara, zahvaljujući praksi, sposobni da radimo.

Danica Ivančević majka je budućeg malog maturanta i ima godinu dana da sa njime dobro razmisli o izboru srednje škole. Kako kaže, nema predrasuda prema privatnim obrazovnim ustanovama.

– Kada šaljemo decu u inostranstvo, biramo privatne škole, pa zašto ne bismo i u Srbiji – dodaje. – Novac je jedina stavka zbog koje se dvoumimo. Od prijateljica čija ih deca pohađaju čujem da su zadovoljni i mnogo rasterećeniji, kako prilikom upisa, jer nema stresa zbog rezultata završnog ispita, tako i tokom školovanja, budući da se ne tera mak na konac ako profesori uvide da učenik nema sklonosti ka nekom predmetu, recimo likovnom. Dobra stvar je i to što nema toliko vršnjačkog nasilja, koje je uzelo maha, što govorim iz iskustva od pre dva-tri meseca. Svog sina jedino savetujem da izabere stručnu školu, a ne gimnaziju, jer je njena diploma korisnija prilikom zapošljavanja, ukoliko ne želi da studira.

Da roditelji sve više razmišljaju o privatnim školama, potvrđuje majka Sanja Gavrilović, a razlog su dve godine pod koronom, tokom kojih je njen sin pohađao peti i šesti razred. Kako primećuje, u osmoletkama se brzo prelazi s jedne nastavne jedinice na drugu i nema vremena za ponavljanje gradiva, čak ni za izlazak pred tablu, a sve se svodi na trku za što boljim prosekom, koji suštinski daje nerealnu sliku o postignućima, što potvrđuje izuzetno visok procenat đaka sa Vukovom diplomom.

– Smatram da je školstvo devastirano. Gotovo da ne znam dete koje ne uzima privatne časove, ponajviše iz matematike, a potom iz hemije, fizike i srpskog jezika, koji se traže na završnom ispitu. Kada se ti troškovi uzmu u obzir, 100-130 evra mesečno, koliko iznosi mesečna rata u privatnim školama, nije neprihvatljiva suma. S druge strane, konkurencija prilikom upisa nije toliko jaka, a u ponudi su raznoliki smerovi. Jedino što primećujem da nema umetničke škole, koja nam je jedna od opcija, budući da bi sin hteo da završi grafički dizajn – kaže sagovornica.

S. Milačić