20. BIJENALE UMETNOSTI U PANČEVU Maja Ćirić: Neušećerena stvarnost

Selektorka ovogodišnjeg programa je kustoskinja i kritičarka Maja Ćirić, a svoje radove predstaviće više od 30 umetnika/ca i kolektiva iz Srbije i inostranstva.

Kako ste se odlučili za to da ovogodišnji koncept Bijenala bude zasnovan na neobičnom (su)životu Manastira Vojlovica i kompleksa NIS-ove rafinerije u Pančevu?

– Naše je okruženje inspirativno ali se retko sagledava njegovih 360 stepeni, ili je fokus na čaurama nekih mikro-fenomena ili se teži nekoj lažnoj slici projektovanoj u budućnost koja je samo prividno obećanje rasta. Umesto da pozajmljujem univerzalne koncepte, i bežim od ograničenja lokalnog okruženja, umesto da šećerim stvarnost,  želela sam da pokažemo kako savremena vizuelna umetnička praksa može da podigne vidljivost ovom hibridnom ako hoćete i šizofrenom fenomenu, ali i kako ona može na njega da odreaguje. Ako je već fakirska veština raditi u kulturi sa ograničenim budžetima, zašto se onda ne bi smo prihvatili nesavršene slike i sa njom se suočili? Sve ostalo bi bila laž, ili jeftin trik,  zar ne?

U izlaganju koncepta Bijenala insistira se na „suočavanju sa Pančevom i svim njegovim posebnostima u vremenu sadašnjem“. Koje su to sadašnje posebnosti Pančeva i na koji način se Bijenale njima bavi, a imajući u vidu da suživot manastira i rafinerije već dugo traje?

– Sećam se eha  reči profesorke Gordane Babić Đorđević po hodnicima Filozofskog fakultera u Beogradu. Ona  je doktorirala na Sorboni i bila i dopisni član SANU, a govorila je da ćemo mi, deca,  jednog dana videti da je sve što se dešava, svi nadolazeći ratovi,  prouzrokovano naftnim cevovodom. Ona je između ostalih napisala i knjigu o Kraljevoj crkvi u Studenici. Te reči su, kao i dihotomija između materije i duha,  i dan danas aktuelne,  a opet ih podrazumevamo, nedovoljno se suočavamo se sa njima U tom smislu,  dovoljan odgovor na to pitanje  bila bi  trenutna borba za resurse koja je prouzrokovala i rat u Ukrajini. To se može dadati I pandemijska kriza koja je mnoge primorala na izolaciju svojstvenu manastiru, ali  koja kao što je slučaj i sa manastirom, mnoge nije poštedela zemaljskih iskušenja. Ako ćemo o znanju koje Bijenale ima za misiju da stvori u sadašnjosti, ona podrazumeva i našu odgovornost da na krajolik na kojem se nalaze rafinerija i manastir pogledamo i iz ugla istorije dugog trajanja, iz trenutka u kojem je to tlo pripadalo Panonskom moru, pa smo za tu priliku konsultovali i geologe i ekonomiste, koji su nam odgovor dali u katalogu Bijenala,  na primer. Ako ni zbog čega drugog onda da shvatimo da istorija ne počinje od nas.

Očigledna paralela u životu manastira i rafinerije bio bi sudar „duhovnosti“ i „industrije“. Kako ta simbolička značenja funkcionišu danas kada se i jedno i drugo suočavaju sa novim načinom života unutar digitalne sfere?

– I za manastir i za rafineriju, neophodan je balans između vertikale i horizontale, između svih kooridnata. Ako umetnost uspe da osvetli I neke nevidljive koordinate tog sistema onda smo uspeli.

Koji bi bio vaš odgovor na postavljeno pitanje „šta znači biti ljudsko biće u hiper-tehnologizovanom i hiper-ubrzanom vremenu u vrlom novom tehnološkom svetu“?

– Odgovor bi bio da se ne može bežati od prepreka i ograničenja, ali i da se sa njima može raditi, da one mogu biti izazov.  Odgovor  bi takođe bio da je  najveća greška bila umetnost upotrebiti za slepe, pretenciozane i neukorenjen pokušaje da se u srpskom društvu indukuje neki prepisani elitizam. Ako uspemo da zadržimo najbolje od humanizma, a iskoristimo prednosti  i odolimo iskušenjima posthumanizma, onda je glava ostala iznad vode.

Na koji način se radovi umetnika sa ovogodišnjeg Bijenala bave temama koje ono pokreće? Koja je to dominantna crta njihovih radova?

– I krst kao hrišćanski simbol, i  cevovod kao simbol predatorskog kapitalizma,  veoma su jaki i dominantni i odmah je bilo jasno da se oni neće direknto preuzimati i da savremena vizuelna umetnost u ovom slučaju nema nameru da bude banalna i da im konkuriše. Ideja je da se ukaže na mogući iskorak iz ovih zadatosti. Jedan rad se bavi naftnim derivatima ali se postavilo etičko pitanje političkog, vrlo osetljivog ugla materijala koje u ovom  kriznom trenutku možemo da koristima. Zatim, na Bijenalu će biti jedan segmenti posvećen novom socijalnom realizmu, te umetničkom istraživanju, kritičko-poetičkim zahvatima  i razlikama inspirisanim ili potpomognutim tehnologijom. Na primer, fosil je modelovan na 3D printeru,  simulirali smo digitalna banju, prikazali efekte kreativnog kodiranja. Takođe, umetničke prakse ukazaće i na istorijske pojave poput komunističkog voza koji je posle II svetskog rata širio kulturu donde dokle su se prostirale vozne šine, ali i neke nove drugačije subjekte i neka sveža apstraktna  rešenja kao rezultat suočavanja sa traumama i toksinima.

Budući da je i samo Pančevo tema ovogodišnjeg Bijenala, kako vidite Bijenale umetnosti u širem kontekstu domaće umetničke scene – koji je njegov domet i značaj danas?

– Vidim kako priliku za upoznavanje sa novim umetničkim praksama, sa novim umetničkim pojavama, kao mesto susretanja lokalne i međunarodne scene. A opet,  vidim da značaj te prilike nije prioritet. Na primer, ako pogledate rezultate konkursa Ministarstva kulture, deluje kao da se sistemski radi na tome da se rast umetničke scene ne stimuliše, da su sredstva dodeljena kao izvesan vid kontrole i u tom smislu neretko i kao zalivanje korova. Bijenale koje ima istoriju od osamdesetih godina, čiji su nekadašnji učesnici poput francuza Danijela Burena, reprodukovali slike  svojih instalacija iz Pančeva u svetski priznatim monografijama, ove je godine od Ministarstva kulture dobilo samo 700.000 dinara. Pa opet, iako je Bijenale finansijski ograničeno i njegov značaj nedovoljno podržan, trudila sam se da kao selektorka ukažem na neke zanimljive pojave na sceni i da tako što ćemo im dati vidljivost potpomognemo infrastrukturalno barem jedan korak u njihovoj karijeri. Kriza i nemogućnost rasta za mnoge umetnike srednje generacije je drugo sistemsko pitanje.

N. Marković