INTERVJU Milivoje Mlađenović: Ni presek, ni prosek

Publika će videti maksimalnih devet predstava u glavnom, takmičarskom delu programa, tri u „Krugovima“ i dve na početku i kraju, otvaranju i zatvaranju novog festivalskog izdanja, krajem maja, početkom juna.

Novost je da se posle pandemijskih mera očekuje povratak Pozorja mladih, a odlazak selekcije „Druga scena“, koja je poslednjih nekoliko godina figurirala kao prostor za noviji, eksperimentalni, često i neverbalni pozorišni izraz. U Pozorju je to opravdano „šumom u komunikaciji“, percepcijom da je reč o „utešnoj selekciji“ i organizacionim aspektima. Kako to obično biva, nema utehe za one koji nisu izabrani, a često ni za selektore zbog predstava koje jesu.

Kad je prošle godine završeno Sterijino pozorje, posle Vaše prve selekcije, s kakvim razmišljanjima ste ušli u drugi, ovogodišnji izborni ciklus?

– Pojednostavljeno – da bude produktivnije, vrednije, uzbudljivije, a onda i subverzivnije nego što jeste. Da bude uzbudljivije od stvarnosti, ako je moguće.

Da li bi se to onda moglo nazvati Vašim željama i očekivanjima na pozorišnim repertoarima?

– Naravno! Mlak pozorišni život, bez unapređenja misli o životu i projekcija onog koji bismo želeli da živimo, bez kritičkog odnosa prema stvarnosti, daje varljivu sliku, šarenu lažu u vidu teatra. Ljudi treba da budu svesni da pozorište utiče na promenu sveta, u svom četiri milenijuma dugom trajanju. Ne biva to od godine do godine. Pozorišta ne prave prevrate, ali svojim dejstvom, kao što reka menja obale, tako i ono može.

Šta se onda desilo, ako sezonu podelimo do i od kalendarske godine, koje su Vam predstave bile najbolje?

– Vraćam sliku, tako imam i u beležnici podeljeno. Nije to šala, gledaš celu sezonu, slike iščile, a pozorište ipak deluje na nas i naša čula u tom času. Koliko god je naša opservacija i rukovođenje onim što smo videli bilo sistematično ili ne, ipak čovek mora da se vraća tome. Pamtim nekoliko dobrih predstava u tom prvom delu sezone. Pred samu Novu godinu pojavile su se „Poslednje devojčice“ Maje Pelević i Kokana Mladenovića, a to se našlo i u selekciji. Pamtim jednu s početka novog selekcionog ciklusa, predstavu „Trpele“ Slobodana Skerlića u režiji Aleksandre Kovačević u Kraljevačkom pozorištu. „Bludni dani kuratog Yonija“ u Novosadskom... Treba li još da nabrajam (smeh)?

Zanimaju me one koje su Vas dotakle u smislu onog što ste prvo rekli?

– Na žalost, posle devete predstave, mora da se stavi crta. Vi ste pomenuli „najbolje predstave“. Možda nam to može biti težnja, ali nisam siguran da mi biramo najbolje, najreprezentativnije predstave. Gledamo da izaberemo ono što je najuzbudljivije, najzanimljivije, jer ovo nije, kao što sam rekao ni presek, ni prosek. Nije ni rendgenski snimak. Ovo je kao u medicini kad se pokaže stanje celog organizma...

Trijaža?

– Da! Tako bi se to moglo zvati. Ali, i najosetljiviji instrument može da omane. Ja od toga ne bežim.

Pogotovo kad se zakuva u drugom delu sezone?

– Najviše na samom kraju. Mogu da izrazim zadovoljstvo što se to dogodilo, jer velikih uzbuđenja do tada nije bilo. Ne mogu da kažem da sezona nije uzorna, da produkcija od 58 predstava u našoj zemlji i regionu, po domaćem dramskom tekstu. Nije ni oskudna, pre šarenolika. Bilo je zanimljivih pojava koje nisu ušle u moj izbor. Sećam se zanimljivog projekta u Pirotu, gde je Patrik Lazić nakon vrlo dobrog pozorišnog istraživanja režirao „Sve nesrećne porodice liče na srećne“. A kada se zakuvalo, dobili smo „Kod “Večite slavine‘“ u Srpskom narodnom pozorištu, „Protekciju“ u Narod- nom pozorištu Sarajevo, grandiozni projekat Narodnog pozorišta u Beogradu „Godine vrana“ i na samom završetku selekcije vrlo uspešna predstava Jagoša Markovića u Jugoslovenskom dramskom pozo- rištu...

Šta nije ušlo u Vaš izbor, a vredelo je pažnje?

– „Crna ovca“ Vide Davidović, u režiji Snežane Trišić, u Kraljevačkom pozorištu. U Leskovcu smo imali Tijanu Grumić u režiji Mie Knežević, „Stvaranje čoveka“. Da ne zaboravimo, ja to zovem pozorišnom tvrđavom, „Deže Kostolanji“ u Subotici. Greh da ne pomenemo Sombor, gde je bila jedna muzički vrlo zanosna i neobična predstava za naše prilike, atraktivna, „Kaštel u jezeru“ Nine Plavanjac, u režiji Marijana Nećaka. Ostaje žal i za „Ibijem“ u somborskom pozorištu, vivisekciji pozorišta i pozorišne percepcije, vrlo duhovitoj i komičnoj, u režiji Andraša Urbana, ubitačno tačna, ali ona ne spada ovde zbog pitanja autorstva, što je predmet za širu raspravu.

Kako onda Vi kao selektor donosite odluku?

– Merim šta je ostavilo snažniji utisak, šta je u tom trenutku bitno za razvoj pozorišnog života u Srbiji. Nikako ne može bez draži novoga, ali novoga koje je uspelo, a ne onoga koje ne rezultira većom vrednošću od toga da je novo. Gledam ako je ikako moguće da se otrgnem onom prezrenju tradicionalnih vrednosti, proverenih, dokazanih, nagrađenih, njihovom bacanju u zapećak. Tada nastaju problemi. Kada treba da izvagate vrednost tradicionalnog pozorišta u odnosu na nešto što je novo, lepo, zavodljivo, ali nije usavršeno. Jedino tada biram vođen instinktom, svojim osećanjem vrednosti, univerzalnosti iskaza.

Za razliku od prethodnih godina, uvažavajući posebnost svake sezone, na Sterijino pozorje se vraćaju velika beogradska pozorišta!

– Prošle godine Narodno pozorište Beograd i Jugoslovensko dramsko pozorište imali su po jednu ili nijednu predstavu koja je mogla da uđe u izbor. A i nije reč o ponudi, nego o krajnjem rezultatu. Sto puta sam govorio o tome – muka mi je od ključa, uravnoteženosti. Ako se u nekom manjem centru desi više najboljih predstava te sezone, kao što je već bivao slučaj, ili ako se to desi u velikim pozorištima, čega je takođe bilo, ne bih voleo da se posmatra kao da je namerno traženo i birano. Takav slučaj od prošle godine, predstava iz Novog Pazara, potvrđen je ne samo na Sterijinom pozorju. Nemam predumišljaja o selekciji! Ne zadovoljavam ni neke matrice da svi budu zadovoljni, jer je to prosto nemoguće. Niti se osvrćem, niti gledam zašto nema predstave iz severne pokrajine, centralne Srbije, ali se radujem tim pojavama, što će sada Kraljevačko pozorište biti prvi put na Sterijinom pozorju. Bilo je pojava da se čak i na Sterijinom pozorju neko pozorište podstakne, ohrabri. Mislim da to treba raditi tek kada neko od njih to zasluži. Neka se upitaju. Sterijino pozorje mora da ostane najuzvišenija tačka do koje jedno pozorište može da dopre kada to zasluži, a sve druge trgovine dovode do unižavanja misije Festivala. Čak i njegovi najgorljiviji protivnici, čim ga pominju, govore da im je jako važan. Mi smo imali razne eksperimente sa područjem koje pokriva Sterijino pozorje, da li je to samo originalni domaći dramski tekst ili je to slika srpskog pozorišta, ali mislim da je ostalo ono što treba da bude, što rade i druge kulture, festival reči izgovorenih na jeziku kojim govorimo i pišemo ovde. Sigurno da ima mnoštvo priča i dilema koje bi valjalo otvoriti, koje Sterijino pozorje mora da prati i da se prilagođava, pa i sa tim konceptom propozicija. Tu su osetljiva i pitanja autorskih projekata, dramatizacija...

Koliko je naša drama trenutno zastupljena u svetu, Evropi? Primetno je da poslednjih godina baš i ne dolaze predstave po domaćem dramskom tekstu iz Francuske, Rusije, Nemačke...

– Onespokojavajuće je to što je naša drama ranije bila mnogo prisutnija u svetu. I nije to samo vezano za nas. Osim drama velikih svetskih jezika i kultura, primetićete da je i kod nas manje prisutno dramskih dela iz regiona. A možda se čeka autor koji će da svojom dramaturgijom i tematikom zagolica pažnju i nekima drugima. Prisustvo naših drama u velikim evropskim kulturama ipak je bilo incidentno. To se odnosilo uglavnom na naše stožerne pisce, Ljubomira Simovića, Dušana Kovačevića i Biljanu Srbljanović.

Igor Burić