Prečanska leksika: Ergelaš

No, po pokojnom agro inženjeru Jovanu Kontriću iz Kumana, ergelaš nije “žitelj” ergele, već slobodna individua koja je bar pola godine van štale, bez uzde i ama. Za razliku od paripaša što noći u štali, a danju vuče plug, kola, tarnice, čeze, saonice ili okreće dolap. A gos’n Jova je sedamdesetih i osamdesetih u rodnom selu rukovodio zadrugom, gde je u yelepu bilo preko 700 priplodnih kobila. Posebno biranih, krupnijih od noniusa i s težim ramom kostiju, da ždrebad budu baš napredna i kao godišnjaci ili dvogoci postanu prima meso za izbirljive Talijane. A dobro odnegovan omac težio je kao dva utovljena bika. Ne u kilogramima, već u lirama.

Kumane su jedino naše mesto gde je očuvana ova posebna rasa, malih durašnih, koja ni zimi ne mora u štalu. Od septembra dobiju zimsku, dugu dlaku, kao ovčije runo, koja po mrazu još naraste kad se na nju uhvati inje. Navodno su ostali iza nomada Kumana, dobrih jahača i surovih ratnika pristiglih i na Balkan, koje su porazili Mongoli negde u 13. veku. Raštrkali su se po pustama i gudurama, a u Makedoniji su spominjani do dolaska Turaka i ostavili ime Kumanovu.

Ergelaš, vekovima gajen u Koviljskom ritu, lepši i krupniji je od rundavog rođaka iz Kumana i blizak poludivljem konju iz delte Dunava. U Evropi takozvani feral konja ima još u Portugaliji (zovu ih soraja) i Velsu. Ferus je na latinskom "divalj", ali ovde divijih, osim u zoo vrtovima, više nema. Veštački se čuva još malo pževalskog konja (ime po poljskom oficiru N. M. Pževalskom koji je sreo tu vrstu u Mongoliji 1879), dok je evropski varijetet tarpan izumro pre više od sto godina. Oko 1900. u Americi je bilo blizu dva miliona mustanga (španski izraz za ničiju, mešanu stoku), potomaka konja donetih Kolumbovim i Kortezovim lađama oko 1500. Sačuvali su izvanredne osobine iberijca (mešavina arabera, berbera i andalužana), jer su konkistadori jahali najbolje što imaju, ali po Nevadi, Vajomingu, Oregonu i Montani trče i šareni yelepi “ukrašeni” osobinama teških artiljerijaca, malenih ponija, pa i engleskih polukrvnjaka.

U SAD je 21. vek dočekalo oko 33.000 slobodnjaka, koje sad štiti poseban zakon (i divlje magarce) jer im je pretilo istrebljenje. Modernu tehniku hvatanja mustanga proslavio je film Yona Hjustona "Neprilagođeni" s Merilin Monro i Klerkom Geblom. Lovili su ih brzim kamiončićima, tako što im nabace na vrat laso vezan za tešku automobilsku gumu. Jadni konji trče pustinjom dok ne iznemognu, pa ih progonitelji lako savladaju. Svake jeseni se neka krda namame u korlat i prodaju za tek 25 dolara svakom ko dokaže da ima uslove da ih neguje i eventualno ukroti, ali i potpiše da ih neće otuđiti narednih 12 meseci.

Amerika nije imala konje do dolaska Evropljana, mada nalazišta dokazuju da je Novi kontinent njihova postojbina, ali su nestali u poslednjem ledenom dobu. No, kad su se vratili, postali su najveći ljubimci domorodaca, među čijim vigvamima su kao domaće životinje lunjali samo psi. Komanči i Apači su gajili konje s velikom ljubavlju, a pleme Nez Perc čak stvorilo i rasu koja je sad u svim svetskim katalozima. Stručnom selekcijom je dobijena čuvena apalusa (po reci Palusi), predivan šareni konj, vitke linije, brz i izdržljiv, pogodan za dresuru. No, na isteku 19. veka, američka vojska se brutalno obračunala s Indijancima i pobila im maltene sve konje. Tek je 1938. grupa entuzijasta od nekoliko preživelih grla obnovila rasu i sad je već više stotina hiljada registrovanih šaraca poznatih po sitnom, gizdavom koraku, a porebarke. Pastuv Hidalgo junak je neverovatne priče (isto filmovane) koja počinje u cirkusu Bafalo Bila a okončava trijumfom nad biranim arapskim paripima negde u Avganistanu. Ako je bar pola storije tačno, onda su Indijanci bili pravi doktori genetike.

Dvonogi otac teleta

U školi krenulo tele, a mama krava ga pita kad se vratilo kako je bilo. Kaže sve OK, učiteljica ga hvalila, ostala deca nisu ga mnogo čukala, samo mu ždrebe bezobrazno rzalo na uho da mu je mama obična krava, a njegova prelepa rasna kobila. Proguta mama preživ i uvredu, ali kad je sutra pratila potomka u školu, posavetova ga: Ako ponovi onu pakost, odgovori, da svi čuju, da je njegov tata običan konj, a tvoj - veterinar!

Kod nas su najpoznatije ergele Ljubičevo kod Požarevca, Zobnatica (Bačka Topola) i Karađorđevo (Bačka Palanka). A bilo ih je i širom SFRJ. Po onoj u Lipicama (Slovenija) zove se i čitava rasa, stvorena pre više od dva veka od španskih pastuva s dosta araberske krvi i domaćih kobila, a za potrebe noblesa Beča. U mađarskoj ergeli Mezaheđeš je “proizvedena” najpopularnija rasa Panonije, nonius, dovoljno brz i vatren za jahanje ali strpljiv i snažan za plug, kočije, fijaker. I to sve od jednog jedinog praoca. Pastuv imena Nonius, koji je “služio” u armiji Napoleona, zarobljen je 1813. u bici kod Lajpciga i kao ratni plen dodeljen Ugarskoj. Navodno je preživeo i pohod Francuza na Moskvu i zato izabran kao pepinjer (osemenjivač). Stručnjaci su verovali da će preneti naslednicima srčanost, izdržljivost i inteligeciju i nisu se prevarili.

Prezimena Ergelašev, očigledno izvedeno od zanimanja nekog pretka (možda vlasnika,“direktora” ergele), ima u telefonskom imeniku Srbobrana i Novog Sada. Negde i čikoše, mladiće vešte sa konjima, zovu ergelaši.

Pavle Malešev