Krakov odbija da se pretvori u još jednu verziju Las Vegasa
Turistički vodiči nazivaju Krakov „drugim Pragom“, dakle: 1) isto je lep, samo manje izvikan, 2) nema toliko turista, to jest mnogo ih je, ali nisu baš sve okupirali 3) život Poljaka se nastavlja najnormalnije kao da grad nije turistička atrakcija 4) nije sve posvećeno striptizu 5) sve je jeftinije, ali zabava, istina, nije divlja kao u Pragu, sada nekoj vrsti srednjoevropskog Las Vegasa. Šteta za onakav grad.
Odmah se vidi da je Krakov stvarno Grad! Ma kakav Beograd, Novi Sad, Sarajevo... U socijalizmu su naše arhitekte projektovale mega naselja na rubovima grada i uterivale seoski živalj u solitere, da od agrarne zemlje stvore industrijsku. Ovde su gradovi već postojali, a da se udome radnici i seljaci, dizani su novi, recimo Nova Huta, kraj Krakova, nikla oko železare, u socrealističkom stilu, ali umetnički veličanstvena.
Krakov je skroz urban, sa vlažnim zidovima od cigala, tramvajima, starim fasadama, buyacima, ajnfortima, prodavničicama pića koje rade i celu noć i masom što gluvari na stepenicama crkava sa pivom u ruci.
U hostelu jevrejske četvrti Kazimir je puno Poljaka iz drugih krajeva zemlje. I svi pitaju da li sam u Krakovu zbog pape! Zar on nije Argentinac? Zbog Jana Pavela! Aha, on. Nisam, ali lepo me podseti da je odavde. Kako nisi? Pa on je najznačajnija ličnost kraja 20. veka! Srušio komunizam, širio mir u svetu i preporodio Katoličku crkvu! ‘Ajd se držimo Poljakinja, na primer Karoline Voznjacki. Pa ona je Dankinja. O, kakvi ste vi odrodi. Samo ima dansko državljanstvo, rođena je tamo i igra za tu zemlju, ali po srpskom običaju mi takve smatramo čistim Srbima. Zar ni Sten Vavrinka nije Poljak? Ne. Ovi ljudi ne znaju ni da je pingvin Kovalski sa Madagaskara Poljak.
Mnogi su došli ovde radi piva i žena i nemaju pojma da su u jevrejskom kvartu, jednom od tri grada spojena i okružena zidinama: Krakov, Kazimir i Kleparž. Zidina više nema, Kazimir ne liči na geto, već na lepu četvrt. Puno je sinagoga, izraelskih zastava, menora, restorana jevrejske kuhinje (vrlo ukusno, sa karakterističnim lukom) i svedočanstava života ovog naroda. Nažalost, Jevreja je sad manje od hiljadu, većina kuća su restorani, hosteli, kafići, galerije... To je dalo novi život kvartu, glavnom mestu za izlazak u grad. Kafići su dekorisani više nego zanimljivo. Jedan ima šivaće mašine umesto stolova, drugi natakario sto petrolejki na fasadu, treći je u fazonu alhemičarske radionice, gde služe i „Mjodne“, crno pivo sa medom. Svuda se prodaju mali Jevrejčići od plastelina koji drže groš u rukama i kožnu torbu. Bankari. Slatko. Ima i košer brza hrana. Nigde sem Izraela jevrejstvo nije živo kao u Krakovu. A sve zbog kralja Kazimira Velikog i njegove ljubavnice Esterke Jevrejke, pre 700-800 godina. Krenuli pogromi Jevreja u Nemačkoj, kralju bi žao pa ih pozva u Poljsku. Oni došli, prosperirali, ali ih zlikovci sedam vekova kasnije stigli.
Na obali Visle je impresivan kraljevski zamak Vavel. Austrijanci do 1905. nisu poštovali zdanje, važno za poljske dinastije, već tu držali garnizon i konjušnice. Agilni Poljaci namoliše vlasti da restauriraju zamak i sad se ima šta videti. A nastao je na mestu gde je staroslovenski knez Krak „nadmudrio“ izvesnog zmaja, rešenog da više ne teroriše ljude i dopusti da se tu nasele. Ne zna se kako ga je nadmudrio, da li rečju ili mačem. Krak neskromno nazva grad po sebi, ali danas stoji statua zmaja koju ne možeš slikati jer se dečurlija po njoj vere, ali nigde spomenika Kraku. Zmaj ispao veća faca.
Poljaci su jako pobožni, ni blizu liberalnim Česima. Crkve su stalno pune, mise non-stop, a papine statue i slike svuda. Mnogo toga svetovnog, palate, kule, ostaci starih zidina, tvrđavice su lepo rekonstruisane. Srećom, Krakov je ostao gotovo netaknut u Drugom svetskom ratu, za razliku od Gdanjska i naročito Varšave, pa nije bilo puno da se obnavlja. Ali Florijanska kapija je baš lepo održavana. Jedina je preostala od sedam za ulazak u grad. Glavni plac je najveći srednjovekovni trg Evrope, a na sred srede palata Sukjenjice, Tržnica suknom. Danas nema sukna, već radnjica sa suvenirima. Pored je toranj Gradske kuće, bez Gradske kuće. Neki pametnjaković je krajem 19. veka razmontirao i ostavio samo toranj. Bistrica mala.
Kad su rušili silne kule i zidine, valjda su mislili da je to progres? Zabezeknuli bi se zašto ih današnji turisti smatraju kretenima, a ono preostalo od srednjeg veka fotkaju do iznemoglosti. Svuda okolo su kafići i stolovi, restorani i pivnice, šta ko voli. Grad pođednako zabavan i starima i mladima. Svuda fijakeri. Iza Bogorodičine crkve (ima dva nejednaka tornja, viši i vitkiji muški, a manji i deblji ženski) je trgić gde se cuga pivo i votka iz flaša. Kao u novosadskoj Porti. Odlično za jedan Sever.
Klubovi su inventivni: jedan ima vratara obučenog kao austrougarski vojnik, drugi barokne promoterke, treći socijalističkog milicajca sa petokrakom. Kraj njega prolaze ćelavi, nabildovani pravi policajci sa pendrecima. Milicajac šaljivo stane mirno i salutira. Stari Jagelonski univerzitet. Kao da si u srednjem veku. Odosmo do menze, po cenama studenata. Lepe konobarice ljubazno doneše piroge. Jedemo u bašti sa pogledom na Stari grad. Velegrad, a pitom kao da je mali. Do viđenja se kaže kao i na srpskom, pivo isto, sve se razume kad je napisano. Na mapi kraj nas je na engleskom „You are here“, a na poljskom „Tu stoisz“. Jeste, tu stojim. Sve mi jasno.
Žikica Milošević