Slavko Štimac: „Mrak“ budi empatiju u ljudima

Čuveni jugoslovenski glumac u ovoj potresnoj priči o devojčici koja sa mamom i dedom živi u kući okruženoj gustom šumom udaljenoj od civilizacije na Kosovu i Metohiji, tumači lik deda Milutina koji je preplavljen emocijama jer živi u stalnom iščekivanju i nadi da će mu se nestali sin i zet vratiti živi, ali i u strahu za budućnost i život svoje ćerke i unuke.

– Taj strah ga u tolikoj meri obuzima da Milutin polako počinje da dolazi u situaciju da to prelazi čak i u paranoju, pa više nismo sigurni šta se zaista dešava, a šta je još dodato samim tim potiskivanjem straha, teskobe i svega onoga što dovodi do katarze na kraju. Mislim da je Dušan Milić izabrao pravu formu da se prikaže jedno tako univerzalno stanje – rekao je na početku intervjua za Dnevnikov TV magazin glumac Slavko Štimac.

Kako ste vi lično doživeli ovaj film i njegov scenario i koga će „Mrak“ najviše dotaći?

– Teška je tema. Nama je svima poznata ta situacija prikazana u filmu i Dušan je bio inspirisan njome, napisao je ovaj scenario i ponudio mi jako složenu i zanimljivu ulogu. Ovo je nešto što nije lokalno po mom mišljenju, a namera nam je i bila da film korespondira sa bilo kojim čovekom bilo gde se on nalazio i da u njemu probudi neku empatiju. Film će dotaknuti sve ljude koji imaju osećanja.

Ima li u tom mraku imalo svetlosti i gde ste je vi pronašli u ovoj potresnoj priči?

– Svakako da ima. Nada uvek postoji. Ja sam svetlost pronašao u devojčici koju čeka budućnost.

Koliko je glumački za vas bio težak taj zadatak da dugo snimate, a da pritom zadržite tu emociju u sebi?

– Korak po korak. Svako od nas ima svoj način, svoj sistem kako dolazi do emocije. Ja se vodim time da imam kompletnu situaciju u glavi i da ostanem konsekventan u prikazivanju određenog karaktera. Dosta se oslanjam na intuiciju moram priznati. Na osnovu intuicije i iskustva pokušavam da dođem do toga da mi se veruje, da imam meru, jer kamera je jako nezgodna i vidi vas kao mikroskop (smeh), svaka laž se prepoznaje!

Devojčica Miona Ilov, koju gledamo u ulozi Milice, sličnih je godina kao vi kada ste kao dečak zakoračili u filmski svet. Jeste li mogli iz te vizure da je razumete i pomognete joj na samom setu?

– Svakako! Mi smo se jako dobro slagali, i, ako je neko mogao da ima razumevanja za to kako se ona oseća to sam verovatno ja imao najviše prava (smeh) jer zaista znam kroz šta prolaziš kad si tako mali i kad imaš 11 godina. S druge strane, tu je ekipa. Ja sam uvek tvrdio da ekipa postane kao jedna šira familija i da je najvažnije to pretvoriti u jedan prijatan doživljaj.

Sa rediteljem Dušanom Milićem ste prijatelj već decenijama, zašto je tek sada došlo vreme da sarađujete?

– Sa mnogim rediteljima sam radio i nikada nismo sarađivali samo da bismo radili nego zato što je taj isti reditelj smatrao da je neki lik baš za mene. Zaista sam čitavu svoju karijeru proveo tako što mi zazvoni telefon i neko od istih tih mojih prijatelja i poznanika mi ponudi ulogu jer misli da sam ja pravi izbor za nju. Volim profesionalizam i te stvari razdvajam od privatnih odnosa i mislim da je tu šansa da bude dobra atmosfera u ekipi. To smo ovde postigli i mislim da se dobar deo toga vidi i u samom filmu „Mrak“. Namera nam je i bila da te emocije budu iskrene, da im se veruje i više od toga ne može.

Imali ste ulogu negativca u seriji „Područje bez signala“, koja je jako dobro prošla kod publike. Koliko je ta priča svojevrsna oda radničkoj klasi i možda nekim radničkim vrednostima koje su pomalo zaboravljene?

– Jeste! Ova tranzicija je nanela veoma mnogo poniženja toj radničkoj klasi. Mi svi znamo da su raspuštene fabrike i kombinati, da su ljudi ostajali bez posla, a izgubili su osnovno ljudsko pravo na rad i to zaista ima veoma mnogo veza sa tim.

Deluje da su vas reditelji stavili u kalup filmskih i televizijskih uloga, a gotovo da i nismo imali priliku da vas gledamo u pozorištu. Da li vam je to nekada smetalo i šta mislite jeste li na neki način po tom pitanju bili diskriminisani?

– Na filmu i televiziji sam najviše i radio, a u pozorištu igram naročito u poslednje vreme, jer mi se tako potrefilo. Nije baš da sam ja insistirao niti to tražio, nego su mi ljudi ponudili pa je meni to opet bilo zanimljivo da radim. Inače sam po vokaciji zaista odrastao na filmu i to je moje prvo zanimanje. Imate velikih poznatih američkih glumaca, a možda čak i većinu, koji nikada nisu igrali u pozorištu. Meni se čini da je jako korisna stvar da se radi i jedno i drugo, ima nekakvih razlika u formi, ali je to sve jedno te isto. Film i kamera imaju svoje zakone. Kamera je intimnija, dublja, bliža i tu treba biti opipljiv, paziti i imati jako dobar osećaj za meru. Sve se vidi...

Kažu da imate naslednika u mladom Denisu Muriću, za kojeg je reditelj Ognjen Janković rekao da ima nešto što ga izdvaja od drugih glumaca, a tu možemo napraviti paralelu i sa vama, a to je taj neki prirodni talenat. Šta kažete, ima li takvih glumaca koji u sebi čuvaju tog naturščika bez obzira da li završe fakultet ili ne?

– Nisam se nikada bavio niti to analizirao. Gledao sam Denisa i zaista je sjajan, odličan glumac i moram priznati da mi zvuči jako lepo rečeno to što je za njega izjavio reditelj Ognjen Janković.

Je l' mislite da je danas za glumca uopšte najbitnije završiti Fakultet dramskih umetnosti ili da je bitnije da se ima taj prirodni talenat u sebi, kao što je to bio vaš slučaj?

– Pa, da vam kažem, i za fakultet je potrebno to nešto prirodno. Talenat je talenat ili, bolje rečeno, harizma je harizma. Zaista ne mogu da pravim bilo kakvo poređenje. Ja sam odrastao na filmu, i kao dete išao iz posla u posao i tako učio. I to je jedna vrsta akademije i škole (smeh). Ipak, nikome ne bih posavetovao da mimoilazi akademiju. Ako žele da se bave ovim poslom naravno da je najznačajnije da završe akademiju i da studiraju. Nema svako privilegiju da u mladosti ima priliku da radi i snima filmove ili nešto poput toga pa da se na taj način uči ovom poslu. To nema veze samo sa glumom, svako zanimanje zaista zahteva talenat. Svi mi imamo talenat za određene stvari. Cenim svaki talenat u svakom poslu.

Vladimir Bijelić

Serijom „Crna svadba“ oduševili ste publiku i skrenuli pažnju neočekivanom ulogom krvoločnog ubice. Kako ste doživeli ideju da radite jedan potpuno drugačiji projekat od dotadašnjih i jeste li uopšte očekivali da će on da izazove baš tako jake reakcije?

– Iskreno rečeno i nisam, ali, naš posao je takav da vas često odrede po, kako ljudi misle, karakteru i temperamentu za određenu vrstu uloga. Međutim, čini mi se da to sve nije tako, treba probati i malo drugačije. Ovaj lik je utoliko zanimljiv što to nije u suštini patološki ubica nego je čovek koji u sebi ima nekih metafizičkih elemenata (smeh). On je zombi kontrolisan nadnaravnim silama, šta god to u simboličkom značenju bilo. Tako je koncipiran i tako sam ga doživeo i kreirao taj lik onako kako sam mislio da je najbolje. Zaista su po pitanju te uloge bile zanimljive reakcije i od kolega i od ljudi.