DISKO ELIZIJUM: Negde između poraza istoka i zapada

Neočekivano ili ne, pravi duhovni nastavak ovog romana sa svojim postsovjetskom melanholijom i autodestruktivnim alkoholizmom koji se graniči sa mahnitošću, posut sa malo razigrane fantastike braće Strugacki je video igra “Disko Elizijum”, studija ZA/UM iz Estonije. “Disko Elizijum” je prvi put objavljen 2019, i dočekan uz skoro apsolutno oduševljenje i publike i kritike, a njeno finalno, dopunjeno izdanje, izašlo je prošle godine, a moguća televizijska adaptacija je ovih dana aktuelna tema na internetu.

Radnja video igre je smeštena u grad Revašol koji je pod posebnim protektoratom bogatih nacija pošto je četrdesetak godina pre početka zapleta u njemu krvavo ugušena (socijalistička) revolucija. Jasno je od početka da scenaristi nisu “radili” u rukavicama kada je politička kritika u pitanju – Revašol je i posle toliko decenija od sukoba i dalje ispresecan tragovima projektila, a „posebni protektorat“ se u praksi ogleda u tome što je u obližnjim vodama ledenog mora parkiran ratni brod koalicije sa takvom vatrenom snagom da bi u svakom trenutku mogao da izbriše ceo grad iz postojanja, da se nešto slično ne ponovi. Negde između poraza istoka i zapada, atmosfere pojačane sjajnom, setnom muzikom sastava British Sea Power, Revašol ima nepromašivi „šarm“ poluruiniranih postsovjetskih gradova pomešan sa sumornim plavim bojama Sen Nazara i drugih normandijskih, melanholičnih, i pomalo propalih industrijskih lučkih gradova.

Na pitanje šta je izazvalo revoluciju čija je propast tako skupo koštala grad, jedna od junakinja u igri odgovara sa jezivim cinizmom koji nije daleko od univerzalne civilizacijske istine: “Jednostavno je; svakih stotinak godina naša vrsta se okupi da bi se odlučilo šta je sledeće; ko dobija metak u glavu, a ko prava na minerale.”

Zaplet prati Harija i Kima Kicuragija, dvojicu detektiva „građanske milicije“ Revašola, koji pokušavaju da otkriju uzrok brutalnog linčovanja zaštitara multinacionalne kompanije koji je obešen u najsiromašnijem revašolskom getu, Martinezu.

Hari Duboa je bez sumnje jedan od najupečatljivijih junaka video igara, a bez problema bi se mogao takmičiti i sa najzanimljivijim likovima iz drugih umetnosti; on je u isto vreme potpuni promašaj, umorni i ofucani detektiv koji je uspeo da se posle nervnog sloma toliko jako drogira i pije da je zaboravio sopstveno ime i ceo svoj život (i usput ruinirao hotelsku sobu, naterao policijski auto u zaleđenu vodu, izgubio značku i pištolj a i to tek pošto je njim pred svim gostima hotela demonstrirao kako će sam sebi prosvirati mozak), neko ko potpuno omašuje celukupan posao prostog postojanja na ovoj planeti, ali je sa svojim detinjim entuzijazmom, skoro dirljivom osetljivošću (pokazaću im svima okeanske dubine moje duše preti Hari pre nego što uzme u ruke karaoke mikrofon), empatijom i lucidnošću, u isto vreme i neočekivano – šarmantan. Harijevo povremeno potpuno nemarno ludilo smenjuju momenti briljantnosti, i ubitačne verbalne kreativnosti (nemoguće rečenice koje izlaze iz njegovih usta nekad su urnebesne, nekada neverovatno pronicljive, ali uvek originalne).

Zanimljivo je da je u isto vreme ova igra možda nešto i najbliže proceduralnoj krimi priči koja se može naći u ovom žanru – slučaj je moguće rešiti samo polako i metodično, ispitujući tragove, proučavajući leš i mesto zločina (naravno čim Hari uspe da nađe način da zaustavi povraćanje na koje ga nagoni smrad raspadanja i strašan mamurluk), i kroz duge razgovore sa svedocima i osumnjičenima. Paralelno sa osvetljavanjem zločina, Hari pokušava da rekonstruiše i sopstveni identitet, i razloge sopstvenog psihičkog sloma. Na pitanje koje igra postavlja – da li ćete biti heroj ili potpuni promašaj od ljudskog bića, ima mnogo odgovora, i Harija je moguće igrati kao kompetentnog detektiva i dobrog čoveka koji je konačno zakoračio na put oporavka, ili ga spektakularno survati preko ivica svega što se može smatrati normalnim i prilagođenim ljudskim ponašanjem.

Pošto je u pitanju tzv. role playing game (“igra uloga”), u kojoj igrač u dobroj meri kontroliše ono što Hari govori i čini, naš protagonista do kraja može da bude ogorčeni kriptofašista (sa represovanom željom da ga snažni strani osvajač „natakne kao čarapu“, i mogućnošću da povremeno sagovornicima histerično skreće pažnju da im stranci uzimaju radna mesta – kao u jednoj od najduhovitijih satiričnih rečenica u kojoj fašista Hari konsternirano objavljuje da je njegov posao tako jadan zato što policajci migranti obaraju visinu mita). S druge strane, za igrača kome je ipak privlačniji iskupljujući narativ sa mogućim srećnim krajem, Hari može da prestane da se drogira i da pije (oba stimulansa daju ozbiljne bonuse u igri, ali loše utiču na zdravlje i moral), i da odabere neku manje agresivnu političku opciju (moralizam, ili neka vrsta neodređenog centrizma, u igri je satirizovana kao opcija dosadnih ljudi, i kukavički status kvo), ultraliberizam je okarakterisan apsurdnom surovošću nezainteresovanog materijalizma liberalnog kapitalizma, dok je komunizam/socijalizam ismejan kao puko teoretisanje koje se sastoji u beskonačnoj kritici drugih komunista (na Harijevo pitanje šta je suština komunizma, odgovor koji sledi je: PORAZ).

Ali i pored bezbrojinih humorističnih, urnebesno smešnih, i gotovo apsurdističkih pasaža, “Disko Elizijum” je melanholična igra o dirljivim ljudskim pričama koja svoje brojne likove shvata ozbiljno, sa svim njihovim vrlinama i manama. Hari Duboa i Kim Kicuragi imaju hemiju bar na nivou Holmsa i Votsona, i skoro sve njihove interakcije se raspliću kao scene iz odlične serije ili knjige; kako god igrač odabrao da igra Harija, on je gotovo uvek nepredvidiv, nekonvencionalan, emotivan i impulsivan, što se savršeno uklapa uz profesionalnog, uzdržanog, stoički blagog, i povremeno sarkastičnog Kima koji ipak nikada ne upada u zamku dosadnog „straight mana“ koji je tu samo kao balans glavnom liku.

U svetlu savremenih tragičnih političkih događaja, posebno je dirljiva teza igre u kojoj je glavni lik, koji, bar kako ga mnogi igraju, pripada onom najboljem, osetljivom i saosećajnom delu čovečanstva (ti si prava muškarčina, podmešljivo govori šef radničkog sindikata Hariju) i koji je amneziju možda dobio jer je to jedina odgovarajuća reakcija normalnog čoveka na ovako brutalnu i iskrivljenu stvarnost. Svet je tako užasan, hipotetiše jedan od likova, da ga normalan um odbija. I na kraju, posle svog smeha, urnebesne političke satire i pametnih krimi zapleta,  konačni utisak koji ostaje od „Disko Elizijuma“ je melanholični narativ koji je moguće čitati kao tragediju retkih ispravnih ljudi koji uzalud plivaju uzvodno, pokušavajući da urade nešto dobro, ma koliko to malo bilo, u surovoj, užasnoj svakodnevici.

Nastasja Pisarev