Eržebet i Bela Šarnjai iz Kanjiže u braku šest i po decenija
Eržebet (85) i Bela (88) Šarnjai iz Kanjiže proslavili su u krugu familije dijamantski jubilej - 65 godina zajedničkog života u skladnom braku!
- Prošlo je brzo, tako reći, nikada nismo mislili da će sve toliko potrajati, a dobro je da nas zdravlje služi, da smo oboje na nogama, možemo da vodimo domaćinstvo i uživamo pod strare dana - kažu složni supružnici, ne skrivajući zadovoljstvo što su zajednički sklopili skladan mozaik čvrste, uspešne i neraskidive bračne zajednice.
Oni smatraju da ne postoji neki poseban recept za skladan i dugovečni brak, ali da među supružnicima mora biti ljubavi, međusobnog poštovanja, poverenja i strpljenja, da bi se brak održao.
- Za proslavu jubileja dobio sam drag poklon, kutijicu sa mozaikom od kamenčića na kojima je sve precizno nabrojano, što je osnova za uspešan brak. Ljubav, dobro raspoloženje, međusobno poštovanje, poverenje, razumevanje, harmonija, praštanje i još neke osobenosti su nabrojane na kamenčićima. Pa kada sam ih sve pročitao, shvatio sam da nam je to nekako svih ovih godina bilo u podsvesti, ali ne kao neki strogo zacrtani planirani cilj, nego smo uspevali da sve u zajedničkom životu uskladimo - kaže Bela Šarnjai.
Kada su se upoznali, počeli drugovati i negovati međusobne simpatije, koje su se kasnije pretvorile u iskre ljubavi, Bela je imao 15, a Eržika 12 godina. Upoznali su se čuvajući krave na pašnjaku Jaraš, nedaleko od Kanjiže prema Zimonjiću. Bela je već stasavao u momčića, a Eržika napominje da tada još nije ni shvatala zašto je on dolazio do njihove kuće. Bela se priseća da je jednom prilikom od Eržike na poklon dobio svilenu bubu, jer su se u to vreme njeni roditelji bavili uzgajanjem svilenih buba. Znao je Bela da se svilene bube hrane dudovim lišćem, ali taj poklon nije dugo uspevao da neguje, ali je kasnije ljubav procvetala, pa su se venčali kada je Eržika imala 20 godina, a Bela 23.
- Nikada nismo imali nekih nesporazuma, da bi pomišljali na razvod i nikada nismo ni pomišljali da bi poremetili odnose u porodici i ostavili decu. Kada se tako gleda na život, onda ne treba poseban recept za dugovečan brak. Ne treba čovek sebi da postavlja neke ciljeve koje ne može da ostvari, nego treba da ima prirodan, korektan i tolerantan odnos prema bračnom drugu i porodici. Bitno je izboriti se za egzistenciju porodice, ne samo zbog sebe nego i zbog dece i potomstva - smatra Bela.
Gospođa Eržika veli da je radila 36 godina, pomagala i ocu u radovima u poljoprivredi jer je volela te poslove, odgajala decu, potom pomagala i oko unučadi.
- Radili smo na poslu u preduzeću i u domaćinstvu, pohađali smo i večernje škole, obaveza je bilo toliko puno da nije bilo vremena za svađu. Sve u svemu, lepo smo sve uz dogovor postizali, a lepo nam je i sada posle toliko dugo vremena koje smo provodili i još uvek u zdravlju zajedno provodimo - dodaje Eržika.
Belini roditelji su se bavili poljoprivredom, u međuvremenu pola godine je radio i kubikaške poslove u železari u Zenici, a i Eržikin otac je bio kubikaš. Bela je ispričao da je završio pet razreda osnovne škole, a Eržika sedam, koliko se tada išlo u osnovnu školu, a kasnije su oboje osmoljetku dopunili u večernjoj školi.
- Do svoje 26.godine bio sam zemljoradnik, pa sam završio srednju ekonomsku školu, a supruga je radila u paprikari i poljoprivrednom imanju u Kanjiži i Novom Kneževcu i završila srednju poljoprivrednu školu. Radio sam jedno vreme u banci, posle nastavio sa školovanjem pa u Trgovinskom preduzeću „Univerzal” dve decenije bio u komercijali i kao direktor, odakle sam i otišao u penziju. Pošto sam na vreme otišao u penziju u 58.godini, nisam se pokajao, to me valjda i drži, a supruga je u 53. godini do penzije dospela kao tehnološki višak, takođe iz „Univerzala” - ispričao je Bela.
Pored redovnog posla, angažovan od strane Privrednog suda u Subotici, Bela Šarnjai je dve decenije vodio stečajne postupke u više firmi u Kanjiži, Senti, Adi i Subotici. Priseća se zanimljive storije da je u Kanjiži na istoj lokaciji vodio stečajni postupak za više firmi, koje su tu poslovale, najpre u tekstilnoj industriji „Kateks”, zatim u „Voćaru” i na kraju u nekada moćnoj građevinskoj firmi „Budućnost”.
- Svojevremeno sam imao nameru da odem da radim u inostranstvo, ali tada se još nije moglo preko granice, a kasnije kada se moglo već sam bio na položaju s kojeg mi se nije išlo. Kada sam razmišljao da odem u inostranstvo nisam mislio da idu deca, ali nažalost unučad je otišla. Unuk Žolt, od starijeg sina Zoltana, već je osmu godinu u Švedskoj, u Stokholmu kao fizičar radi u naučnom institutu, unuka Laura je psiholog i živi u Mađarskoj. Porodica mlađeg sina Rudolfa je u Senti, unuci su pravnici i bave se advokaturom. Srećni smo da smo doživeli da su četvoro unučadi odrasli i izabrali svoj životni put, a nadamo se da ćemo dočekati i praunučad - kaže Bela.
Bela i Eržika održavaju okućnicu, ponekad odlaze do salaša koji nije odviše udaljen i nalazi se kod fabrike „Keramika”. Salaš je Bela nasledio od dede i održavaju ga, pa se tamo često sastaju na porodičnim druženjima.
Milorad Mitrović