„Zlatni suncokret” Milici Vučković

Ovo priznanje po 25. put dodeljuje Kompanija „Vital“ za najbolje književne ostvarenje na srpskom govornom području u žanrovima romana, proipovetke, poezije, književne kritike, eseja i književne publicistike. Za ovu knjigu gklasali su članovi žirija Dragan Jovanović Danilov i Vladimir Gvozden dok je Dragan Babić bio za zbirku priča Danila Lučića “Sazrevanje modrica” (Areté, Beograd).

Prema mišljenju žirija, među uspelim književnim ostvarenjima u ovoj godini u različitim žanrovima, roman Milice Vučković izdvaja zbog smelosti da se otisne u sfere vrlo složenih pitanja struktura i vrednosti našeg sveta u kojem su uloge unapred raspodeljene, a odgovornosti, kao po nekakvoj nužnosti, uvek ili previše često prebačene na pogrešne adrese. Roman se bavi ljubavnim odnosom kao procedurom istine, u ovom slučaju bolne i pomalo crnohumorne istine. Glavna junakinja, samohrana majka iz Železnika biblijskog imena Eva, nastoji da uredi svoj život najbolje što može, ali neprestano se suočava sa preprekama (ili povredama) u vidu zanemarivanja, ravnodušnosti, psihičke torture i manipulacije. Junakinja kroz neuspele ljubavne odnose biva degradirana i odvojena od onog najboljeg u sebi. Postavlja se pitanje da li je ona žrtva ili krivac. I da li je uopšte moguće lako razlučiti ko je žrtva a ko krivac? Pa ipak, raspoznati ove dve kategorije je nužno, a roman vrlo spretno ovo pitanje ostavlja otvorenim, čime se otvara onaj bitni prostor nelagode i odgovornosti koji pokušavamo da bacimo pod tepih kroz uobičajene narative o muško-ženskim odnosima, ali i o društvenim odnosima uopšte. Na tragu reči Ive Andrića iz ingeniozne pripovetke „Zlostavljanje” koje su poslužile kao epigraf romana, ali u sasvim drugačijem narativnom ključu, Milica Vučković vrlo uverljivo pokazuje kako ljudi po inerciji naučenih „vrednosti” igraju uloge čak i nakon što je predstava došla do svog kraja.    

I opet poput Andrića u pomenutoj pripoveci, posebna vrlina Milice Vučković je velika moć stvaranja napete atmosfere unutar koje junakinja doživljava niz mučnih iskustava. Ono što je naizgled jednostavno u stvari je složeno, ali ono što od početka deluje kao složeno zapravo i jeste složeno. Zlostavljanje nije nešto što upada u život poput Halejeve komete, već je u pitanju tihi rad manipulacije, jezičkih smicalica, notornih laži i sistemske okrutnosti. Proces zlostavljanja, kao i obrti unutar tog procesa, dočarani su na uzbudljiv način, akcenat je na pojedinačnom, ali se sve vreme oseća rad struktura i funkcija koje omogućavaju da stvari teku baš onako kako su ispisane na stranicama romana-života.

Žiri smatra da čitalac neće čitati nimalo „lak” roman (takvih ima na tržištu koliko hoćete) – već zavodljivo štivo koje će uzdrmati okamenjene predstave. Mnogima neće prijati „prosečna” junakinja koja je smeštena unutar turobne svakodnevice Beograda i gastarbajterskog izleta u Nemačku, a ipak prepoznaćemo u njoj nešto blisko, već viđeno, glasove u nama i oko nas koje potiskujemo, odbacujemo i, u srećnim slučajevima, prevazilazimo. Od početka smo uvučeni u jedan zagušljivi svet dočaran kroz britke rečenice, namerno neulepšavanje i ogoljavanje proze sveta, a nedostatak komentara autorske instance još više produbljuje sve one pukotine koje proističu iz same egzistencije. Zamračena scenografija i svođenje priče na porodičnu i ljubavnu problematiku dobro pokazuje da je društveni kontekst uglavnom izgovor za suptilno nasilje koje se odvija unutar četiri zida. Zlostavljanje još jednom biva prikazano kao istančana mreža odnosa, ali za razliku od Andrićeve ili Ibzenove, junakinja Milice Vučković ne ume da pobegne. U tom detalju, i još nekim, ogleda se i crnohumorna strana čitave priče, čime se ostvaruje zanimljiva ravnoteža u postupku. Pred nama je snažna, uverljiva, direktna i provokativna priča bez iluzija, priča u prvom licu u kojoj je odbačena svaka patetika. „Smrtni ishod atletskih povreda“ je drugačija knjiga jedne pomaljajuće romaneskne književnosti koja se ispisuje sa svešću o propasti svih utopija.

Roman „Smrtni ishod atletskih povreda“ je odmah po objavljivanju privukao pažnju javnosti. Za samo šest meseci je imao sedam izdanja, a ušao je u uži izbor za NIN-ovu nagradu, kao i u najuži izbor za nagradu „Beogradski pobednik“.

Milica Vučković (Beograd, 1989) je završila slikarstvo na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu na kojem brani doktorat. Članica je ULUPUDS-a, od 2014. sa statusom samostalnog umetnika. Do sada je imala desetak samostalnih slikarskih izložbi. Prvu knjigu, zbirku kratkih priča „Roj”, objavila je 2014. Za knjigu „Jedu ljudi i bez nogu“ dobila je 2017. prvu nagradu na konkursu za kratku priču „Biber“. Godine 2020. našla se u finalu na konkursu FEKP, takođe za kratku priču. Svoj prvi roman „Boldvin“ objavila je 2018. i on je ušao u najuži izbor za Vitalovu nagradu, kao i za nagradu „Biljana Jovanović“. Piše i prozu i poeziju, pesme su joj objavljene u nekoliko književnih časopisa.     

N. Popov