Intervju, Todora Stojinović, kantautorka: Svetska scena je buvljak sa puno zlata i puno škarta

Todora Stojinović je po zvanju profesorica ruskog jezika i književnosti, ali da među njenim muzičkim uticajima nije samo istok uključen, jasno je svakom ko ju je čuo kako peva Dženis Džoplin (na koju, pomalo, i liči!).

Sama, ili sa svojim bendom VI Čulo, nastupala je i na velikim i malim scenama, bila ovenčana mnogim nagradama (od kojih ističe Omladinski festival u Subotici), a ljudi koji pronađu njenu muziku na Jutjubu redovno ostavljaju oduševljene komentare u kojima se ne samo zahvaljuju, nego tvrde da su upravo otkrili svoju novu omiljenu domaću muzičarku.

Svirala si svojim bendom kao predgrupa Zaz. Kakvo je to iskustvo, kakva je razlika između intimnih svirki sa manjom publikom, i velike scene pred kojom te slušaju hiljade ljudi?

- Već nekoliko godina me pamte po tome što sam bila predgrupa Zaz... to je bilo slučajno, nju nisam nažalost ni upoznala, ali smo definitivno sestre po muzici, tako da sa druge strane to nikako nije bilo slučajno! Volim je. Možda bi i ona mene volela da zna za mene.

Razlika između velike i male scene?.. Moja omiljena je ona srednja - neko pozorište sa 200, 300 ljudi... mesto gde može postojati snaga akustičnog zvuka i intimnost i ušuškanost istovremeno.

Da li bi izdvojila neke nastupe koji su ti posebno dragi i značajni?

- Izdvojila bih jedan festival ... „Omladinski festival“ 2012. u Subotici, gde sam upoznala Kornelija Kovača, Ibricu Jusića, Brano Likića i Pecu Popovića... I “Omladinski festival“ 2013. u Subotici gde sam sa bendom osvojila nagradu za pesmu „Dodole“ i za pesmu i za tekst. Jedan član žirija mi je nakon festivala krišom prišao i rekao da je žiri imao gotovo jednoglasnu odluku.

Koji muzičari su najviše uticali na tebe? Na čiju muziku bi rekla da liči ono što stvaraš?

- Izuzetno teško pitanje... na mene nije najviše uticala muzika nego poezija. I to poezija mog deke. Deka je završio četiri godine škole (u to vreme je to bilo normalno), a čitav život nam je recitovao pesme koje su bile delom od poznatih pesnika poput Jove Zmaja, a kad zaboravi tekst, on nastavi po svom iz glave! Nikad nismo uspeli da pohvatamo koje su pesme stvarno njegove, koje iz starih čitanki,a koje iz njegovog detinjstva usmeno prenošene. Mislim da je ovih poslednjih bilo najviše.

Tek nakon teksta došla je i muzika. Odrasla sam na domaćem roku, moji su generacija Azre, Čorbe i Bjelog Dugmeta, a tata je imao šlifa i za sentimentalnije priče, tipa Ibrice Jusića, Jadranke Stojaković, Đorđa i Srđana Marjanovića... i neizbežno Đorđa Balaševića. U doba fakulteta sam se počela odvajati od muzičkog uticaja roditelja i okoline i duša mi je odabirala Arsena Dedića, Radeta Šerbeyiju, Leonarda Koena, i svetske ruske i francuske šansonjere tipa Vladimira Visockog, Šarl Aznavura, Edit Pjaf. Mislim da ono što stvaram najbolje mogu svrstati u kantautorsku muziku: poezija u pratnji muzike.

Šta slušaš ovih dana?

- Brusa Springstina, Dvoržaka, Letu Štuke, mog teču Milana Davidovića (najboljeg gitaristu u Sremu!) i Čolu. Takav period!

Koliko je mladom muzičaru teško da se probije? Šta treba da radi onaj ko ima talenta, a nema nikakvu marketinšku mašineriju iza sebe, ili ne pravi komercijalnu muziku? Koji je to put do slušalaca, koji možda baš čekaju tvoju muziku, ali ona ne stiže do njih?

- „Dobar glas daleko se čuje“- jedino to i lepi snimci za internet su put do ljudi. Put do uspeha zavisi od toga šta za nekog znači uspeh. Za mene on znači da moja muzika dolazi do ljudi. A ona zaista dolazi. Upravo onoliko koliko joj ja sebe dajem. Onda kada je bila u pozadini, tada je i ta vrsta uspeha bila u pozadini. Preporučujem mladima samo da daju srce u muziku i da se toga drže. A onima koji me još nisu čuli preporučujem da budu još malo radoznaliji i veći istraživači, srešćemo se tamo negde sigurno.

Da li će umetnost spasiti svet?

- Neće. Ali će ulepšati i spasiti njegovih 20-30 posto… Za ostale postotke nek se pobrine sport, nauka, čista priroda…

Šta bi rekla da se na svetskoj muzičkoj sceni promenilo u poslednjih dvadesetak godina? Šta misliš da je gore, šta bolje? Koliko je internet uticao na stvaranje?

- Svetska scena... Buvljak sa puno zlata i puno škarta. Moraš biti obazriv i umeti slušati. I A i B stranu umetnika

Koliko je teško da se neko sa naših prostora probije u svetu, i da li je iz Srbije jedino moguće obraćati se publici iz regiona? Da li je to zasluženo?

- Naša dijaspora je izuzetno snažna. I sama sam pet godina živela u Beču. Naši ljudi su svuda po svetu i sada je lakše nego ikad biti deo sveta, čak i na našem jeziku, samo ako se ne plašiš aviona, kao što se ja plašim i ako ti se putuje (a ja sam se pomalo zatvorila, od kako sam se vratila, meni se iz Srbije nikud ne ide).

Za koga čovek stvara, kad stvara? I zašto?

- Zavisi iz kog se ugla gleda. Kada je muzika zanat, onda čovek na njoj radi i u momentima kada nije inspirisan, ali dobre zanatlije su dobre zanatlije, tako da i tu bude fantastičnih pesama. Arsen je voleo govoriti da je muzika njegov zanat.

Sa druge strane postoje oni muzičari u koje ja sebe pre svrstavam, čiji je moto “Don’t impreš, edžpreš yourself!” koji poetske redove pišu iz vene. Ti redovi izlaze nakon preživljenog iskustva kao potreba duše da se izrazi, bez mnogo udubljivanja u to kako će ti isti redovi ili note biti prihvaćeni. Ne postoji ni jedna moja pesma koja nije bar pola autobiografska (smeh).

 Nastasja Pisarev