Vasil Hadžimanov: Fjužn i džez za Novosađane

Publika će te večeri imati priliku da uživa u spoju balkanskih tradicionalnih narodnih ritmova i melodija sa zapadnim, modernim muzičkim stilovima, a pre svega u autorskoj muzici ovog benda, koji na autentičan način spaja fjužn i džez. Ulaznice se mogu kupiti na prodajnim mestima Gigstiksa. U intervjuu za Dnevnikov TV magazin Vasil Hadžimanov priča o tome kako će izgledati ovaj nastup, ali govori i o svojoj muzici, kreativnosti i inspiraciji.

– Sa nama će na koncertu u Novom Sadu nastupiti vokal Marta Hadžimanov i saksofonista Rastko Obradović. Marta je moja ćerka i upravo studira opersko pevanje na drugoj godini u Majnhajmu, na akademiji u Nemačkoj. Međutim, ovde će se naći, naravno, u drugoj ulozi. Ona je inače gostovala na našem poslednjem albumu „Lines in Sand“, na pesmi „Lost“ koju će izvesti na koncertu, uz još nekoliko dodatnih numera. Rastko Obradović je mladi saksofonista i veoma talentovan autor, koji je diplomirao u Norveškoj i koji je sa našim bendom nastupao nebrojeno mnogo puta. Program će se na koncertu sastojati od mešovitih numera sa različitih albuma kojih ima ukupno sedam, a bogami i nekih novih numera koje tek treba da se snime za osmi album Vasil Hadžimanov benda – kaže na početku razgovora za naš list Vasil Hadžimanov.

Isticali ste ranije da vam je Novi Sad kao drugi dom, a da li je i novosadska publika za vas posebna i jesu li Novosađani zaista teški na aplauzu?

– Naravno da se u Novom Sadu, posle toliko koncerata i projekata koje sam radio, osećam kao kod kuće. Ne mogu da kažem da su Novosađani teški na aplauzu. Možda samo drugačije reaguju i kada im se nešto dopadne ne pokazuju to odmah najglasnije moguće, ali ti vrlo daju do znanja i vrlo si svestan da li im se nešto dopalo ili ne. Vezan sam za Novi Sad i preko Studija M, u kojem smo snimali naše albume i u kojem sam radio projekat „M-lab“. Naravno, imamo i mnogo prijatelja u Novom Sadu tako da konekcije su bezbrojne i zaista lepe.

Kako publika u Srbiji danas percipira džez muziku i da li se njihov odnos prema ovom žanru s godinama promenio?

– Promenilo se mnogo toga u muzičkom biznisu i samoj sceni u Srbiji, koja, svi znamo, već 30 godina živi pod opsadom šunda i kiča, tako da to je jedna promena koja traje i kojoj, nažalost, ne vidimo kraj. Publika koja dolazi na džez koncerte je ona koja je zainteresovana da čuje nešto drugačije i novo. Prvi i jedini uslov da dođeš i slušaš džez muziku je da si radoznao i otvoren za nešto novo što će se desiti na toj sceni tad i samo tad. Ukoliko to shvatiš onda možeš da slušaš džez muziku i ne moraš da imaš ni predznanje ni da dolaziš iz nekih elitnih krugova i sve te gluposti koje ljudi povezuju sa slušanjem džez muzike. Ukoliko se na bini nalaze pravi muzičari koji sviraju iskrenu i kreativnu muziku uvek će se i u publici naći oni koji će to da pozdrave.

Jesu li i vaši pristupi i pogledi na džez sazrevali zajedno sa vašim godinama i bogatim iskustvom, budući da ste vrlo mladi zavoleli ovaj žanr? 

– Naravno, to je i poenta - da se godinama, kako radiš, dobijaš nove informacije i stičeš novo iskustvo, menjaš. Uostalom, poenta sviranja džez muzike je upravo da evoluiraš i da se konstantno bacaš u nove izazove. Da se ne zadržavaš u toj nekoj sigurnoj zoni. Samo tako možeš i da učiš i da rasteš. Verujem da jesam sazreo i da sam promenio dosta toga u svom pristupu koliko god neka osnova bila ista, a naravno i ljubav je jednaka kao i kad sam bio tinejdžer.

Koje emocije u vama češće bude inspiraciju i kreativnost u muzici?

– Ne mogu da kažem baš da postoji niz emocija koje u meni bude inspiraciju i kreativnost. Inspiracija se dešava tako što konstantno radiš i komponuješ, a onda se samo u nekom momentu desi to nešto što juriš. Ne možeš da čekaš emociju, niti inspiraciju ili nešto drugo da bi konačno seo i napisao neku kompoziciju ili svirao koncert. To je stvar konstantnog rada i da u toku tog procesa pronađeš kao neki istraživač taj momenat kad se sklope i emocije i kreativnost i inspiracija u jedno.

Da li se slažete sa onom čuvenom da je talenat tek deset odsto nečijeg uspeha? Šta se sve skrilo iza vaših dostignuća?

– Ne slažem se da je talenat tek deset odsto, jer po tom sistemu svako ko ima i trunčicu talenta ako bi radio kao skot mogao bi da bude fantastičan muzičar ili kompozitor. Ne ide to tako. Moraš da imaš ogroman talenat, a onda na taj ogroman talenat ide ogroman rad. Ne ide jedno bez drugog. Sva sreća imam talenat, ali da nema tog ogromnog rada, a naravno, malo i sreće, a takođe i pomoći mojih najbližih, teško bi došlo do mojih dostignuća.

Da li je potrebno da se čovek isključi iz svega da bi bio kreativan i progresivan u stvaranju ili mora da bude u svemu i osluškuje stalno i sebe i druge?

– Mislim da je kombinacija i jednog i drugog, kad si konačno seo da nešto stvaraš onda definitivno treba da se isključiš iz svega i da se okreneš samo tom procesu. A, u međuvremenu, treba da osluškuješ i treba da tražiš stalno eventualne izvore inspiracije koje najčešće, barem kod mene, dolaze iz same muzike, koju neko drugi stvara. Tako uostalom sve funkcioniše. Od vajkada su umetnici uticali jedni na druge. Tako umetnici stvaraju nešto svoje, pod uticajem svih drugih, to je normalan proces, dokle god ih ne kopiraš i kradeš. Naravno, treba imati filter i prepoznavati ono što te eventualno može omesti u tom procesu a to su loši uticaji i loša muzika koja ti nikako ne treba u životu

Neretko umetnici ističu da i stvaranje muzike nekad mora da bude kao zanatski posao. Da li vaša najbolja dela nastaju kao rezultat zanatske veštine ili su inspirisana nekim bitnim životnim trenucima?

– Da bi se bavio bilo kojim poslom moraš da savladaš veštine tog posla poput nekog zanata. Moraš da poseduješ set alata da bi uopšte mogao nešto da napraviš. Tako da, u tom kontekstu, ima dodira i sa zanatskim poslom, ali i najbolja i osrednja i loša dela nastaju tako što radiš svakodnevno, ako može, na svojim veštinama i tom poslu koji si odabrao da se baviš. Pa onda u tom procesu rada desi se i nešto što je vanserijski, ako imaš sreće i talenta, ili nešto što je osrednje. Ne mogu da definišem kada nastaju moja najbolja dela jer se ona dese u nekim trenucima u kojima se, kao što sam već rekao, sklope emocija, inspiracija i kreativnost.  

Koliko je teško ostati svoj i baviti se muzikom koja nije komercijalna?

– Vrlo je teško opstati bilo gde na svetu, a ne ući u neke rabote koje podrazumevaju sviranje, komponovanje ili bilo kakav angažman sa muzikom koja je komercijalna, tj. koja je mejnstrim, a koja, nažalost, uz sve dužno poštovanje i razumevanje mladih generacija, nikako ne valja. Vrlo retko se desi da nešto što je ekstremno plasirano preko medija ima i neki kvalitet. Ima i te kako mladih ljudi koji stvaraju fantastičnu muziku, ali su, nažalost, van radara velikih medijskih kuća i to je naravno loše. A onda, kad sve to uzmeš u obzir, neki mladi čovek koji želi da se bavi muzikom koja nije na prvu loptu komercijalna i koja je samo njegova, vrlo teško može da je promoviše, osim internetski i na svojim nekim profilima. Nije lak zadatak, ali nije nemoguće.

Vladimir Bijelić