DENIS MURIĆ, GLUMAC Talenat je mač sa dve oštrice

Tu je nadgradio svoj glumački izraz i dobio priliku da stane rame uz rame sa najboljim umetnicima, a pri tom je uspeo, reklo bi se, da zadrži svoj nebrušeni talenat kao nešto što ga izdvaja od većine glumaca mlađe generacije. Već kao student dobio je uloge u serijama „Ubice mog oca”, „Grupa”, „12 reči” i „Močvara”, da bi se prošle godine vratio filmu i to veoma emotivnom ulogom u filmu „Toma”. A sve je, kako je jednom prilikom rekao, počelo slučajno, bez preteranih očekivanja i namere. To se, slobodno možemo reći, i danas može primetiti dok razgovaramo sa Denisom Murićem, koji je u saradnji sa medijima vrlo iskren, skroman, prirodan i pomalo stidljiv, bez pretencioznih reči i hvalisanja.

Povod da razgovaramo sa mladim glumcem bio je njegova nova glavna uloga u filmu „Zlatni dečko” reditelja Ognjena Jankovića, u kojem tumači lik Denisa Markovića, talentovanog fudbalera problematičnog temperamenta, koji postaje meta različitih interesa i moćnika. Budući da je i sam bio fudbaler pre nego što se odlučio za glumu upitali smo Denisa koliko mu je bilo teško da se pripremi za ovu ulogu.

– Nije bilo teško pripremiti lik, ali trenirati opet fudbal je stvarno bilo teško jer sam stvarno baš bio zarđao (smeh), pa mi je trebalo vremena da se vratim u formu. Bilo je pakleno, ali istrajali smo. Najteže mi je palo da snimam scene trčanja.

Kako ste reagovali kada ste dobili poziv da se nađete u ovom ostvarenju?

– Bio sam presrećan kada sam čitao prvi put scenario, koji sam dobio dve godine pre početka snimanja filma. Tada sam svake večeri dolazio kući sa fakulteta u 10 uveče. Došao sam jedno veče kući mrtav umoran i otvorio tekst i pročitao sve ođednom. Prvi put mi se desilo da sam dva sata konstantno nešto čitao. Bio sam oduševljen, već na prvo čitanje ova priča mi se baš mnogo svidela tako da sam bio prezadovoljan. Fudbal je tako mnogo stvari koje ja volim. Fudbal kao tema filma mi je genijalna.

Film „Zlatni dečko” suštinski istražuje da li je talenat prokletstvo ili Božji dar. Šta vi kažete?

– To je mač sa dve oštrice, svakako. Treba istrajati i vratiti se na pravi put. Što duže ostati na pravom putu sa što manje skretanja sa njega, ako je moguće.

U filmu igrate momka kratkog fitilja, odnosno nezgodnog temperamenta. Koliko je bilo teško u sebi pronaći tu energiju?

– Da, to je specifična energija. To je ono na šta smo se mi najviše bazirali kada smo ga kreirali. Hteli smo da ga prikažemo kao lika koji ne želi da ćuti. On je dečko koji govori sve što misli. Beskompromisan u svojim idejama, bile one ispravne ili ne. Drži do sebe i meni to nije bilo teško da opravdam, a ni da razumem tog dečka u situaciji u kojoj se nalazi.

Kroz promociju filma kao asocijacija na fudbal ističu se ljubav, strast i porok. Šta je za vas asocijacija na ovaj sport?

– I ljubav i strast i porok (smeh). Meni je glavna asocijacija na fudbal i pre ovog filma bila Dijego Maradona. Ti najbolji od najboljih su uvek imali neke iskoke i skretanja sa puta, koji su se ogledali u porocima raznih vrsta. To je život. Meni sve to čini fudbal. Taj sport je i dobro i loše, ima svoje i svetle i tamne strane.

Dugo ste i privatno igrali fudbal, ali ste ga ostavili zbog glume. Kajete li se što ste odustali od lopte? 

– Ne  znam, nekako mi je bilo lakše. Kada sam snimio svoj prvi film i imao svoj prvi snimajući dan gluma mi je odmah nekako sa lakoćom krenula, pa sam stvarno samo batalio fudbal. Pomislio sam da nisam ja za to, ali imao sam talenta i voleo sam da ga igram, ali, eto, gluma je pobedila!

  U filmu „Toma” igrali ste Ramu, koji je jednom naizgled smešnom scenom rasplakao mnoge u bioskopima. Kako ste vi doživeli te emotivne scene i priču koju je Rama predstavljao u tom filmu?

– Meni je stvarno bilo velika čast pre svega da radim sa Draganom Bjelogrlićem. To je jedno od boljih snimanja na kojima sam bio. Rediteljski me je stvarno genijalno usmeravao. Bilo mi je super i sa Milanom Marićem, evo i sada igramo zajedno u nekoj predstavi, tako da mi je bilo baš lepo da snimam taj film. Ta uloga mi je bila mnogo draga, ali opet mi je predstavljala veliki izazov. Sećam se da sam rekao Bjeli da ne znam kako da igram starog čoveka, a onda mi je on davao neke sugestije i to je bilo dosta smešno dok je on objašnjavao na snimanju (smeh). Baš lepe uspomene nosim sa tog snimanja i stvarno sam zadovoljan tom ulogom, što mi se retko desi.

Reditelj filma Ognjen Janković rekao je da ćete vi vrlo uskoro biti najbolji srpski glumac. Šta kažete na njegovu konstataciju?

– Slažem se sa njim (smeh). Šalu na stranu, hvala mu mnogo. Mislim da ima još puno dobrih mladih glumaca pored mene, tako da mislim da imam baš jaku konkurenciju.

Koliko vas je Ognjen usmeravao i da li vam je dao prostora za improvizaciju?

– Jeste. To je sve krenulo od proba, mi smo imali drugarski odnos, stvarno je sve vreme bila takva energija i atmosfera da smo svi zajedno radili na zajedničkom filmu. Svi smo imali svoje ideje i predlagali. Neka je bila dobra, a neka manje dobra. Mislim da je to i najveći kvalitet Ognjenov - što je spojio sjajnu ekipu i što nas je nekako dobro uveo u taj film i u snimanje. Toliko smo ušli spremni da smo bili sigurni u to što igramo.

Jeste li iz drugačije perspektive sada prišli radu na glavnoj ulozi na filmu nakon što ste kao dete igrali u filmovima „Ničije dete” i „Enklava”?

– Da, to je pre svega zbog fakulteta i godina obrazovanja i školovanja. Promenio se i moj pogled na glumu, a i same neke metode. U suštini, osnova mi je, bar mislim, ostala ista, ali da sam je znanjem, koje sam stekao na fakultetu i kroz život, unapredio. Pre devet godina sam snimao prvi film a sada mi je sve nekako drugačije. Nisam sigurniji ali vidim da sve više otvaram veće mogućnosti sam sebi. Trudim se da što više baratam zanatom i da ga što bolje naučim.

Jeste li se vi nekada kao junak u filmu osetili kao dečko koji obećava i koga drugi žele da usmere?

– Na drugi deo pitanja odgovor je odričan, a na prvi potvrdan. Vidim da mi se dešava možda tako nešto jer kao mlad krećem i radim dosta vrlo rano, tako da mi je i to pomoglo da crpim informacije za lik.

Kako vas je onda kao mladog čoveka dočekala ta slava i činjenica da ste talentovani glumac „u rukama” javnosti?

– Meni to ništa nije bilo jasno. Sada, kada bi mi se desio takav uspeh na tom nivou „Ničijeg deteta” i da mi film ide po festivalima, po svetu i da osvaja 60 nagrada, uopšte ne znam kako bih se nosio sa tim. Tako da, hvala Bogu,  što mi se to desilo tada. Sada bih verovatno bio Denis Marković, a ne Murić.

Vladimir Bijelić

foto: Vanja Fifa