Siniša Tucić, pisac: Život i rat

Vatren je u intelektualnim diskusijama, verno prati brojna kulturna dešavanja, igrao je na filmu, u pozorištu, veoma je angažovan na sceni kao urednik, priređivač, aktivista, a Novosađani ga mnogo vole kao svog sugrađanina, kao čoveka.

Već dugo je Siniša Tucić najavljivao da piše roman. Možda baš zato što je jako aktivan, publika je tu i tamo mogla da pročita pokoji odlomak, da bi pre nekoliko dana bio objavljen u celosti. “Popino prase” (Zenit, Novi Sad) automatski asocira na čudnovatu biljku za koju zna svako dete, pogotovo ono koje je bilo u bliskom kontaktu sa

životinjama, kućnim ljubimcima. Ali, i ono koje su roditelji upozoravali da će, ako im se zavuče u usta, gadno proći. Odosno, neće. Popino prase je jedna od onih horor-priča i kao što je već jasno - tiče se odrastanja.

O čemu se radi u romanu?

- Radnja romana “Popino prase” dešava se u leto 1991. na Novom naselju i u dečjoj bolnici u Novom Sadu. Glavni lik romana Oliver, u naizgled bezazlenoj igri u školskom dvorištu, stavi u usta travku popino prase i udahne je u pluća. Kroz nekoliko dana, u strašnim bolovima završi u dečjoj bolnici, a lekari celo leto različitim bronhoskopijama i operacijama pokušavaju da popino prase kao strano telo izvade iz Oliverovog organizma, dok u spoljnom svetu počinje rat, raspad zemlje i sveopšte rasulo.   

Kad se javila želja, skica, i kako je išla sama izvedba pisanja romana, kakve je zahteve postavljala u procesu pisanja?

- Zapravo, skica za roman, nastala je u vašem listu. U jesen 1991, u rubrici “Lekar”, novinarka Milanka Gnip objavila je članak pod naslovom “Sa popinim prasetom nema šale” u kome je intervjuisala primarijusa Božidara Rašića koji je kompletno opisao slučaj, ali bez imena pacijenta. U tekstu nema ni Olivera, ni Siniše Tucića. Bilo mi je zanimljivo kada sam kao trinaestogodišnjak, koji je celo leto proveo u bolnici, pročitao tekst o sebi, ne sluteći da će to biti prvi prikaz romana koji ću napisati i objaviti trideset godina kasnije. Godinama nisam ni pomišljao da bi događaj koji sam doživeo u ranom pubertetu, na kraju šestog razreda osnovne škole, mogao da preraste u roman, dok mi jedno veče dok smo sedeli u nekom kafiću, drug i književni saborac Patrik Kovalski nije rekao – imaš temu, piši!

U leto 1991. kada sam stavio popino prase u usta bio sam trinaestogodišnji klinac koji igra igrice i gleda akcione filmove na video rekorderu. Nisam imao pojma šta je književnost. U tom smislu sam pre neki dan rekao mom drugu, novinaru Marku Jakovljevu da je “Popino prase” potpuni antipod “Proljeću Ivana Galeba”, jer za razliku od Desničinog glavnog junaka koji je intelektualac, filozof, muzičar, sa proživljenim životnim iskustvom i koji u prvom licu ležeći u bolnici priča o svom životu kao načitan, obrazovan intelektualac, moj junak je jedan trinaestogodišnjak koji samo pokušava da čita, ali mu nešto ne ide. Trideset godina kasnije, nakon svih knjiga, fukoovskih analiza klinika, škola, zatvora i poslušnih tela u njima, ekspresionističke poezije, prolaska kroz sve kafkijanske prozne lavirinte, pokušao sam da napišem roman o bolnici, odrastanju jednog deteta, vršnjačkom nasilju u osnovnoj školi na periferiji Novog Sada. Roman “Popino prase” je zapravo roman o ratu i počinje u školskom dvorištu, fiskulturnoj sali, svlačionici, kabinetu za biologiju, sa dečijim dosetkama i vršnjačkim nasiljem, a završava se u užasu razorenog Vukovara, masovnom ubijanju i sveopštem uništenju. Bolnica je metafora stanja u kojem se naše društvo našlo devedesetih godina prošlog veka. Knjigu počinjem parafrazom Crnjanskog – Ja videh bolnicu i videh sve. Kako je na fejsbuk stranici knjižare Zenit buks (koja je izdala roman) napisao moj prijatelj i urednik “Popinog praseta“ Marko Srdanović - Ko ne pročita, kajaće se. Ko pročita, kajaće se. Sticajem okolnosti, sin Milanke Gnip Darko, išao je sa mnom u školu. Ista smo generacija, ali nismo išli u isti razred. Ja sam bio trojka, a on je išao u četvorku. Darko je išao u razred sa Perom i Markom Padrov (u romanu “Popino prase“ Marko je Padrovan).

Ko je Obrad Tešac? Čuo sam da je alter-ego u romanu svojevrsna „osveta ocu”!

- Svako ko se iole razume u život i književnost, trebalo bi da zna da književnost i jeste i nije život. Radnja romana “Popino prase“ bi se možda mogla, a možda i ne bi, dešavati u osnovnoj školi “Prva vojvođanska brigada”. Neki likovi iz romana su stvarno postojali, a neke sam izmislio, domislio, domaštao… Nije mi bila namera da nikoga od mojih drugova ili nastavnika ocrnim, niti da prikažem u negativnom svetlu. Želeo sam da opišem kako se ta kobna 1991. godina prelamala u jednoj osnovnoj školi na periferiji Novog Sada. Oko raspada Jugoslavije, početka rata i sunovratu društva pišu se naučni radovi, vode se polemike. Kada bi samo analizirali ponašanje učenika viših razreda u bilo kojoj osnovnoj školi u bilo kom delu tadašnje države došli bi do fascinantnih zaključaka. Sve što smo gledali na TV Dnevnicima preslikavalo se u školskim učionicama i deca su znala sve što se događa u politici. Skoro sam za potrebe rada na monografiji “Prva polovina veka Novog naselja” (koja treba da izađe u izdanju organizacije Novo kulturno naselje) čitao letopise OŠ “Prva vojvođanska brigada” u kojima se nalaze novinski tekstovi o jednoj tuči između dece sa Novog naselja i Detelinare koja se dogodila u proleće 1990. Kada se analiziraju tok afere kroz novinske članke, izjave učenika učesnika u tuči, svedoka i različite interpretacije događaja, neverovatna je paralela između jedne međukvartovske dečje tuče i potonjih ratnih sukoba na prostorima bivše Jugoslavije.

Naručilac, agent, arhitekta i zidar

„Popino prase” kao još jedan prostor za domišljatost kakvu poznaje publika iz vaših pesama, punih jedinstvenog iskustva i doživljaja?

- Posle objavljenih pet knjiga poezije, oprobao sam se i u proznom žanru. “Popino prase” sam pisao četiri godine, a čitaoci su imali prilike da čitaju odlomke na književnim portalima i na fejsbuku. Pisanje proze, iz mog ličnog iskustva, nije nimalo lak posao i sasvim je drugačije od pisanja poezije. Ovim naravno ne želim da potcenim poeziju kao književni žanr. Pisac romana je ujedno naručilac sopstvenig romana (koji ima ideju kakav roman želi da napiše), agent u građevinskom preduzeću (koji ulazi u posao), arhitekta što projektuje formu romana (rečenice, pasuse, poglavlja, delove) i na kraju zidar koji piše roman (ciglu, po ciglu, reč, po reč) i to sve radi sa svešću da ne gradi prijatnu kuću u kojoj će neko udobno da živi, nego tekst koji čitaoca mora da potakne na nemir, na razmišljanje. Koliko sam u svemu ovom uspeo neka procene oni koji će čitati “Popino prase“.

Opet ta Jugoslavija!

- O raspadu Jugoslavije napisane su knjige, snimljeni dokumentarni filmovi, svi znamo za one opskurne scene kada članovi predsedništva u poslednjoj godine postojanja Jugoslavije većaju o njenoj sudbini, da li će se ili ne uvoditi vandredno stanje i hiljadu puta smo čuli rečenicu onog vojnika u Sloveniji – Bahrudina Kaletovića - Oni bi kao da se odcijepe, a mi im kao ne damo. Te 1991. dogodili su se strašni zločini (koji će se događati i u narednim godinama) mnogi životi su uništeni, ljudi raseljeni, gradovi i sela spaljena. Raspala se država koja je pre toga postojala, a ja čisto sumnjam da je neko od njenih 23,5 miliona stanovnika (prema popisu iz 1991.) tog leta osetio popino prase u svojim plućima. Nije mi namera da moju ličnu priču poredim sa tragedijama ljudi koji su živeli na ratom zahvaćenim prostorima i čije su sudbine bile mnogo teže od moje. Moj život je spašen zahvaljujući hirurzima, već pomenutom primarijusu Božidaru Rašiću, doktoru Puniši Beliću i našem poznatom specijalisti sportske medicine Vladimiru Geletiću i što se tiče dečje bolnice u Novom Sadu ne može se naći ni jedna primedba. Sve ostalo u romanu je moja fikcija i literarna nadogradnja. Posebno mi je u lepom sećanju sa hirurškog odeljenja ostala medicinska sestra Cvijeta koji je predano radila svoj posao i sa punim poštovanjem se odnosila prema meni kao dečijem pacijentu. Više je nikada nisam video. U tom sveopštem rasulu raspada zemlje medicinske radnice i medicinski radnici su se pokazali kao veoma humani ljudi odani svom pozivu da spašavaju ljudske živote i to je tako i danas kada imamo pandemiju Kovid 19.

Igor Burić