Humanitarni rad ultramaratonca Aleksandra Kikanovića: Trka za život i dečiji osmeh

Povredio sam ligamente kolena i trebalo je da se operišem. Na žalost, živim sam, otac i majka su mi umrli i nisam imao para za tu operaciju… Nije mi bilo lako kada sam to shvatio... Prvo što sam uradio bilo je da odem u crkvu i pomolim se, tada sam rekao sebi „ima nešto jače od doktora, nećeš više igrati fudbal, ali trčaćeš”. Povreda za sportistu obično znači kraj karijere, ali meni je Bog dodelio lepši zadatak – počeo sam da trčim ultramaraton, ali ne za medalje i novac – nego u humanitarne svrhe za zdravlje dece u Srbiji. Evo, već tri godine trčim i nemam problema sa zdravljem zbog toga – počeo je svoju priču Aleksandar Kikanović - Kikan, sportista iz Loznice, koga sopstvena nevolja nije bacila u depresiju, niti ga je ispunila besom zbog nemoći, nego je pokrenula ono najbolje u njemu – da pomaže drugima. Kako je rešio da krene tim putem, čuda su počela da se dešavaju: ne samo što je promenio život bolesnoj deci i njihovim porodicama, nego je odskora i sam dobio zaposlenje kao promoter sporta Opštine Krupanj.

Ovih dana izmamljuje osmehe mnoge dece, jer im donosi poklone – do sada je podelio više od 200 poklona bolesnoj i siromašnoj deci, a nada se, da će nadmašiti prošlogodišnje praznike kada je obradovao više od 500 mališana. Ljudi su počeli da prepoznaju njegov rad i dobru energiju, pa ima podršku ne samo od ljudi i kolektiva iz zavičaja, nego mu se javljaju i oni iz drugih sredina koji žele da pomognu. No, vratimo se na sam početak priče, kada je Kikan prvi put trčao za jednu bolesnu devojčicu.

– Prvo sam trčao za Dariju Petrović iz Banje Koviljače. Moj cilj je bio Ostrog. Kada sam krenuo, niko mi nije baš mnogo verovao, čak ni moji drugari nisu bili sigurni hoću li uspeti… Sam moj poduhvat nije baš bio medijski ispraćen, osim lokalne, lozničke televizije. Trčeći taj maraton skupio sam 53.000 hiljade dinara što, naravno, nije bilo dovoljno… Ali kada sam bio na domaku Ostroga, Bog je pogledao i mene i Dariju Petrović. Na samo 300 metara od Ostroga Darijina majka me je nazvala i rekla mi je da je Darija tog dana bacila štake bez kojih nije mogla da se kreće i rekla majci „kad Kikan može da trči za mene čak do Ostroga, onda mogu i ja da idem bez štaka”! Bio sam presrećan zbog te vesti, a sa velikim zadovoljstvom mogu da vam kažem da je sada Darija student u Beogradu.

Sledeći vaš poduhvat je bio odlazak na Hilandar. To je dug i zahtevan put… Za koga ste tada trčali?

– Do Hilandara sam trčao za za dvogodišnjeg Nikolu Stakića iz Mačvanskog Prnjavora. To je bio moj drugi maraton koji je mnogo više bio medijski ispraćen nego prvi. Malom Nikoli je bila potrebna novčana pomoć od 50.000 evra da bi mogao da ide na lečenje u Poljsku. Put do Hilandara je bio dug 918 km i plan je bio da se dnevno prelazi oko 40 kilometara i da se stigne za 23 dana. Posle 20 dana skupili smo „samo” 10 hiljada evra i bio sam veoma neraspoložen zbog toga...

Da li ste pomislili da odustanete?

– Ne, nema odustajanja kada se trči za bolesno dete! U teškim trenucima uvek kažem sebi „imaj vere i sve će biti dobro”. Tako je i bilo iste večeri me je nazvao moj sugrađanin, Lozničanin, koji nije otkrio svoj identitet, i pohvalivši moju misiju upitao me je koliko je do sada prikupljeno novaca. Odgovorio sam mu da smo do sada uspeli da skupimo samo 10 hiljada, a taj gospodin mi je rekao „Kikane, ostaviću pare manastiru Tronoša, neka otac od malog Nikole ode tamo i uzme onoliko koliko mu nedostaje, a ostatak ostavi manastiru”. Tako je i bilo.

Kako se trči ultramaraton?

– Bukvalno se u jednom danu istrči 42 kilometara, ali ja trčim više dana, nekad i više nedelja do krajnjeg cilja. Znači, svakodnevno se u kontinuitetu trči maraton. Na put ne krećem sam, uvek me neko prati autom. Iskreno, počelo je tako što su mi pomogli drugari. Kada sam prvi put krenuo u Ostrog imao sam samo 50 evra, ali kada me ljudi vide da trčim i shvate zašto trčim nude mi smeštaj, hranu i sve što je potrebno. Kad krenete sa iskrenom namerom Bog se postara da bude sve kako treba i da stignem do svetinje koja mi je uvek cilj.

Kako teče to sakupljanje novca?

– Prikupljam pare tako što privlačim pažnju dobrih ljudi i usmeravam je na bolesno dete. Mnogi se rukovode tim da ako ja mogu da istrčim do Ostroga ili Hilandara stotine kilometara – mogu i oni da daju prilog.

Kako se pripremate za tako naporne poduhvate?

– Trčati ultramaraton je fizički dosta zahtevno. Vežbam svakodnevno u teretani da moje koleno može da podnese taj napor. Međutim, siguran sam da ima dosta ljudi koji su spremniji od mene – ali kada znate gde i zašto idete nešto vas nosi. Ne razmišljate tada o kilometrima, nego o detetu za koga trčite i o šansi koju mu otvarate.

Kakvi su vam planovi?

– Sledeći moj maraton će biti od Krupnja do manastira Jaši, odnosno do crkve posvećene Svetoj Petki. On će takođe biti u humanitarne svrhe i biće za decu Kosova i Metohije. Do Jašija je 920 kilometara, što mi neće biti problem, jer sam istu kilometražu već trčao do Hilandara.

– Februara meseca 2020. godine krenuo sam da trčim ka Moskvi s namerom da 9. maja na Dan pobede protiv fašizma, ruskom predsedniku Vladimiru Putinu predam ikonu Svetog Georgija koja je bila osveštana kada sam bio na Hilandaru, kao znak prijateljstva ruskog i srpskog naroda. Stigao sam do granice sa Rusijom gde sam zbog korone bio zaustavljen. Međutim, dobio sam uveravanja da kada opet bude moguće bezbedno putovati i kretati se da će mi to biti omogućeno – poverio nam se Aleksandar Kikanović, ultramaratonac.

Marina Jablanov Stojanović