Zurab Datunašvili: U Srbiji sam pronašao sreću

Da li će ga nemogućnost da učestvuje na velikim takmičenjima tokom 2019. i 2020. sputati da dosanja olimpijski san i olimpijsku medalju, ili će, baš zbog toga pronaći motiv da iz svega izađe kao pobednik.

Epilog je poznat – u minuloj godini uspeo je da se okiti bronzom na Igrama u Tokiju, svetskim i evropskim zlatom i da, kao kruna najboljeg perioda u karijeri, bude proglašen za najboljeg rvača na planeti. Zurab, ili Zoran, kako nam je otkrio da ga zovu u Srbiji, za naš list govorio je upravo o tome kako je uspeo da se iz nepovoljne pozicije vine u svetske i evropske visine, o tome kako je zavoleo Srbiju, a najavio je i napad na najsjajniju medalju na svetskom prvenstvu naredne godine pred svojom publikom.

Koliki značaj za vas predstavlja ova „Dnevnikova“ nagrada?

– Veoma mi je drago što sam dobio ovo priznanje, s obzirom na to kakve sportiste ima Vojvodina. Biti najbolji u takvoj konkurenciji je prava privilegija, ali i neka vrsta pečata na najbolju godinu u karijeri.

Za Novi Sad vas vežu lepe uspomene. Upravo ste u ovom gradu 2017. godine postali evropski šampion. Koje je Vaše sećanje na Novi Sad i to takmičenje?

– I Novi Sad i Srbija za mene predstavljaju nešto veoma značajno. Kada god sam se takmičio u Srbiji osvajao sam medalju, a tako je bilo i te 2017. kada sam uzeo zlato. Iako pod gruzijskom zastavom, još tada, pa mogu reći i ranije, osećao sam povezanost sa Srbijom, u kojoj sam prvi put bio tokom juniorskog prvenstva Evrope 2011. u Zrenjaninu. Tada sam osvojio bronzu i započeo niz medalja, za koji se nadam da će biti nastavljen i na Svetskom prvenstvu u Beogradu naredne godine. Ispostavilo se da su upravo ta tri grada – Novi Sad, Zrenjanin i Beograd među najvažnijim u karijeri.

Zašto ste se odlučili za Srbiju posle brojnih uspeha u gruzijskom dresu?

– U Srbiji sam pronašao sreću, nakon što sam imao određene probleme sa gruzijskom rvačkom federacijom 2019. godine. Rvački savez Srbije pozvao me je da sparingujem sa Viktorom Nemešom i tada su videli da posedujem potencijal. Znali su da postoje određene nesuglasice sa gruzijskim savezom, pa su krenuli u proceduru da zaigram za Srbiju. Nije bilo nimalo lako, selektor Dokmanac je dugo pregovarao sa predsednikom Gruzije, ali se na kraju sve dobro završilo i od 2020. godine se borim za Srbiju.

Ko vam je najviše pomogao da se prilagodite životu u Srbiji?

– Jako sam dobro prihvaćen od svih i to uvek ističem, kao da sam rođen u Srbiji. Ovde me čak mnogi zovu i Zoran. Zaista, dobio sam podršku od svih. Od predsednika Saveza Željka Trajkovića, selektora Milorada Dokmanca, trenera Stojana Dobreva, ali i celog tima koji je bio uz mene, uključujući i one sa kojima svakodnevno treniram. Kada sam postao svetski prvak u Oslu, svih deset rvača iz tima nosilo me je na ramenima. Predivan osećaj. Zbog takve atmosfere sam i ostvario velike rezultate.

Kako ste uspeli da napravite toliki proboj ove godine?

– Bilo je mnogo teško. Zbog svih problema i procedura vezanih za moj odlazak u Srbiju napravio sam pauzu od velikih takmičenja u periodu od 2019. do polovine 2020. godine. Nisam bio srećan što zbog svega toga nisam realizovao planirane ciljeve, nisam osvajao medalje i nisam se takmičio. Taj period iskoristio sam da se maksimalno posvetim treningu, kako bih 2021. dočekao u formi i spreman za izazove. To sam i uradio, a veliku pomoć imao sam i od drugih srpskih boraca koji su me pripremali za velika takmičenja. Naravno, tokom tog puta preispitivao sam sebe, ali sam uvek bio zahvalan Srbiji što mi je pružila šansu da ispunim svoje snove i to je ono što me je u teškim momentima guralo napred.

Uprkos tome što ste već bili višestruki prvak Evrope, bronzana medalja sa Igara u Tokiju najglasnije je ođeknula. Kako ste se osećali posle tog uspeha?

– Olimpijske igre su vrhunac dometa svakom sportisti. Nije bilo jednostavno, ali mogli smo i do zlata. Malo je falilo da ga uzmem. Došao sam da osvojim takmičenje i sitnice su odlučile da ipak ne bude tako. Na kraju krajeva, to je sport. Bilo je izuzetno psihički zahtevno da se vratim posle poraza od Ukrajinca Žana Belenjuka, kada sam znao da ne mogu da dođem do najsjajnije medalje. Uspeo sam da pronađem neku unutrašnju snagu do sledeće borbe, pobedim i osvojim bronzu, na moje veliko oduševljenje. To je trenutak koji ću pamtiti celog života.

Koji su vaši planovi za narednu godinu?

– Upravo se završio jedan olimpijski ciklus i sledeće godine počinje novi. Prioritet će biti evropsko prvenstvo, kao i Svetsko prvenstvo u Beogradu. Želeo bih da na domaćem terenu odbranim titulu i da nastavim tradiciju osvajanja medalja u Srbiji. Neće biti lako, ali verujem u sebe. Pripremaću se sa Nemešom, ali i sa nekim mlađim rvačima, koji će u godinama koje dolaze praviti velike rezultate.

Vuk Miloš Petrović

Šta biste poručili mladim rvačima koji tek započinju karijeru?

– Prvo treba da imaju cilj, da znaju šta hoće i da budu motivisani da daju sve od sebe da to postignu. Ako tako budu razmišljali i trenirali, medalje će doći kad-tad.