Kibicfenster - osmatračnica za udavače

Želeli smo da saznamo da li je ova arhitektonska forma prozora bila u modi, da li je odražavala imovinski status, jer smo primetili da istaknute prozore kutijastog oblika na pročeljima nema svaka kuća, ali ga neke i imaju i po dva.

Prema rečima Olivere Marić ubrzo su ovi prozori postali statusni simbol istaknut na kućama porodica koje su bile imućne, odnosno, kako se to nekad govorilo, bile gazde. Svako ko je iole želeo da pokaže svoj statusni simbol imao je na fasadi kuće u kojoj je živeo kibicfenster. Zapitali smo Oliveru zašto se baš tako zove i koje je značenje ove nemačke reči.

– Kibicfenster se sastoji od dve nemačke reči kibic (nem. kiebitz) što znači posmatrati, gledati i fenster što znači prozor. Što bi značilo prozor za gledanje. On je isturen iz fasade, ima kutijast izgled i pružao je beskrajnu zabavu ukućanima. Svakako on je omogućavao da ukućani kroz njega bace pogled i da vrlo brzo saznaju šta se sve dešava na ulici – rekla nam je Marićeva.

Kibicfensteri su bili prvi „televizori“, ne samo zbog svog kutijastog izgleda, nego zato što su bili prozori u svet. Ove „osmatračnice“ su omogućavale još nešto – a to je da se kroz njega gleda, a da se ostane neprimećen!

– Onaj ko je posmatran i koji se nalazi na ulici ne može tako lako da otkrije ko to njega posmatra, ne samo zvog distance, nego što je po pravilu iza kibicfenstera stajala jedna firanga. Evo još jedne nemačke reči za zavesu, i baš zbog nje, onaj ko gleda, skriven je iza firange i tako čuva svoj identitet – uputila nas je Marićeva.

Iako je kibicfenster mogao biti zabava za celu porodicu, zapitali smo se da li je baš samo to bila njegova namena. Da li su možda postojala neka pravila ko je mogao da gleda sa njega i ko je mogao da se pojavi na kibicfensteru...

– Postojala su neka nepisana pravila kome su oni namenjeni, a kome nisu. U to doba bila je sramota da se vidi muška glava na prozoru, jer se znalo da muška uloga nije bila da provodi vreme kod kuće u dokolici, nego da radi i privređuju za svoju porodicu. Dok je ženski deo porodice koji je mnogo duže boravio u kući mnogo češće koristio ove prozore – otkrila nam je Olivera Marić.

No, moglo se dogoditi da se porodici ili frajlici udvarač nije svideo... Izražavanje negodovanja i neprihvatanje pesme obično je izgledalo tako što bi neko od ukućana prosuo vodu po orkestru...

– Momkova družina je mogla samo da se raziđe, i to je bio najbolji scenario. Međutim, ako bi se oni uvredili, družina se vraćala naredno veče i tada ne pevaju ljubavne pesme, nego podrugljive rugajući se tetkama koje su ih oterale ili mjauču celu noć pod prozorima uznemiravajući ukućane i nedozvoljavajući im da spavaju – rekla nam je Olivera Marić, turistički vodič.

Kibicfenster je bio namenjen devojkama stasalim za udaju da bace pogled ko se to šeta ispod njihovog prozora i ko im se možda udvara da bi jednog dana mogle da odaberu prikladnog momka za udaju. Zanimalo nas je kako je tada teklo udvaranje i koliko se razlikovalo od današnjeg.

– Momci, koji su želeli da budu primećeni i koji su se udvarali devojkama su to činili tako što su došli sa svojom družinom, sa tamburašima i pevačima, ako sami nisu bili skloni lepom pojanju da bi priredili pesmu – odnosno serenadu devojci. Ako devojka želi da prihvati pesmu ona ne može tek tako da izađe na prozor i otkrije se. Da bi zadržala svoju čednost i poštenje ona pali sveću kao znak da prihvata udvaranje. To je bio dobar znak za momka koji se nalazio na ulici – objasnila nam je Marićeva.

Znači, ako se posle otpevane serenade pojavilo svetlo na prozoru to je bio znak da je frajlica prihvatila udvaranje. Međutim, u tadašnjem društvu nije devojka bila ta koja je mogla da odluči ko će biti njen izabranik. Odluku da li je momak prikladan donosila je porodica, pa iza firange izgleda nije samo stajala devojka pristala za udaju...

– Obično su oko devojke na kibicfensteru bile iskusnije članice domaćinstva bilo da je to majka, baka ili možda neka tetka, ujna, strina koje su bile dobro obaveštene ko je mladić ispod prozora, ko su mu roditelji, čime se bavi, kakvo mu je ponašanje, od čega će da živi i kako će izdržavati svoju izabranicu – njihovu devojku. Znači, da su one bile te koje su donosile odluku da li će se prihvatiti pesma ili će se oterati svirači – otkrila nam je Olivera Marić, turistički vodič.

Tako je bilo u neka davna vemena kada su se frajlice skrivale iza firangi, a momci pevali serenade želeći da osvoje srce svoje izabranice. Na nekim fasadama u starom delu grada kibicfensteri nas podsećaju na te prohujale dane, nekog drugog vremena. Zanimljivo je da je običaj da upalimo sveću kada nam se pesma dopadne ostao, samo se transformisao – sada ga koristimo na koncetima paleći upaljač ili u poslednje vreme mobilni telefon.

Marina Jablanov Stojanović

Foto: V. Jovanović, M. J. S.