PREČANSKA LEKSIKA: Kad praporci zveče

“Kroz stepu snežnu trojka juri / i tako tužno praporci zveče”, decenijama nas je slala u romantičnu rusku zimu Olivera Marković moćnom romansom. Ta trojka je zaista bila (valjda još jeste) čudo neviđeno. Lake sanke, ali prostrane za tri-četiri putnika, letele su po carskoj Rusiji brzinom većom i od 45 kilometara na sat. Vukli su ih čuveni čilaši poreklom iz štale Orlov, ergela Krenov, kasnije nazvani “orlovski kasači”, mada su u trojki levi i desni pastuvi galopirali, a onaj u sredini, logov, jedini držao pravilan kas. Na svetu nema zaprege gde ati grabe drugačijim stilom. Uz to, svaki konj je morao i da gleda na svoju stranu. Trojkama su se vozile važne gospodične i bojari, ali i raznosila pošta munjevitom brzinom jer su konji menjani na uredno održavanim postajama.

Inače, grof Orlov, miljenik Katarine Velike, stvorio je ovu čuvenu rasu od arapskog pastuva Smetanke, dobijenog od carice, a zarobljenog u jednoj (uspešnoj) bici sa Turcima 1780. Navodno je baš Katarina svom omiljenom oficiru, jedno vreme i intimusu, poklonila konja, mada se priča da je beskrupulozni grof unajmio najveštije Cigane da ga ukradu iz carske štale. To tvrdi i jedna ruska TV serija, ali sam se silno razočarao što je prikazan kao - mrkov. Bio je, kažu sve enciklopedije o konjima, belac, ali boje kajmaka, pa mu otuda i ime. Imao je dosta krvi arapskih ždrebaca, ali oplemenjen i drugim linijama, pa dovoljno krupan za nosioca nove rase.

Praporci se na ruskom zovu bubenci i kolakolčiniki (mala zvona). Nisu samo trojke nosile praporce od limenih ili livenih loptica, sa metalnim klikerom unutra i uskim prorezom u obliku iskrivljenih usta. Da se cilik jače čuje, vezivana su zimi na sve zaprege. Šnirani su na kajiševe, bar tri do desetak komada, i kao venac vezivani konjima obično na donjem delu vrata ili čak oglavini. Namera praktična, da se opomenu sve na putu, a i romantična svima, osim konjima. Praporci su, naravno, korišćeni i u Panoniji, kad su prezane saonice ili zimi jahalo iz nužde, zbog treninga konja ili “vijanja Božića”. Nisu baš zveketali često jer su bili znak prestiža. Nisu bili ni jeftini, pa su ih nosili uglavnom gazdački, iroški, konji. Još se mogu naći da vise po zidovima, ali samo kao ukras.

I neke druge sanke i zvonca mogu se čuti širom globusa, naročito za Božić. Čuvenu američku pesmu “Džingl bels” komponovao je još 1857. u Bostonu neki horovođa Džejms Pinpoint za Dan zahvalnosti (četvrti četvrtak u novembru). Mnogima se svidela, otpevana je i mesec dana kasnije i postala - božićna. Iako se i ne spominje Božić! Svetski je poznata od 1940. godine, kad ju je u svoj repertoar uvrstio Bing Krozbi i znatno oplemenio svojim toplim glasom. Prvobitni naziv pesme je bio “Vožnja jednoprežnim sankama”, a refren u prevodu je: Zvone zvonca / celim putem zvon / O, kako je lepo voziti se u sankama koje vuče jedan konj!” Ritam kasa, živa melodija i pevljivost, učinili su song vlasništvom celog sveta, ali se retko ko seti da je posvećena - praporcima.

Praporce, lepe i skupe, teže je nabaviti od običnih zvona livenih od bronze što se vešaju ovcama, kravama i volovima , ali najređe je jedno malo zvano ficigov. Umesto klatna, ima još jedno zvono, pa mu je zvuk nezaboravan. “Običnim” domaćim životinjama se vešaju jeftinija zvona. Recimo, klepetuša, veće zvono dubljeg zvuka je od lima. Ne samo što je bilo popularno kod stočara, već je ušlo i u svaku kuću i svakodnevni rečnik pa su za svaku malo govorljiviju snajku kačili oznaku da ne prestaje da divani “kao klepetuša”. No, bilo je i drugačijeg odnosa prema ovoj korisnoj spravi: Deci koja nisu progovarala ni u drugoj-trećoj godini davali su da piju vode baš iz klepetuše. Naročito ženskoj jer nijednoj majci, a posebno tetkama i babama, nije bilo svejedno da njihovu miljenicu može da nadlaje svaka šuša.

Praporci su ušli u ruske romanse, ali i svi naši tamburaši još znaju onu laganu “Zvoni zvonce, čoban tera ovce” ili još pevljiviju “Poji Mile volove na reci, na dešnjaku medenica zveči” jer je i medenica vrsta zvona, od medi, bronze, na jednom stranom jeziku - hrvatskom.

Najsitnija zvona se jače i dalje čuju od onih najvećih, kao što su “car zvono” u Kremlju teško čak 180 tona, ali napuklo i bez glasa ili jedno još veće u Burmi (oko 300 tona) koje su 1608. Portugalci ko zna zašto premeštali i ispustili u reku, gde još leži i ćuti kao riba. Praporci se koriste i prilikom službe u pravoslavnoj crkvi, na šta podseća i čuvena poruka Dositeja Obradovića od pre više od dva veka:” Škole, škole braćo Srbi, a ne zvona i praporci!” Nadaleko je čuveno zvono na pravoslavnoj crkvi u Čurugu podignutoj 1862. Teško je 4.775 kilograma, a oglašava se notom “kontra ge”.

Pavle Malešev