Dnevnik u viševekovnom selu – Radojevo

- Devedesetih su nam došle izbeglice iz Hrvatske, koje se i dalje bave povrtarstvom i voćarstvom i kako su se oni pojavili, sad na pijaci imamo svega. To je naš mentalitet i primer zašto ne odlazimo rado odavde, naravno pričam o srednjim generacijama.- priča nam Nevenka Becin. Inače smo mešoviti, ima nas Srba, Roma, Mađara, dosta Makedonki koje su nam došle kao snajke, imali smo i celu hrvatsku ulicu, a sad ima desetak Hrvata. Inače smo usmereni jedni na druge, teška su vremena. Još uvek idemo na kafu jedni kod drugih, tako da se družimo...

I premda poželite da ne odete iz takvog okruženja, Radojevo ima istu boljku kao i ostala sela u Vojvodini, a to je da prevashodno mlade ne zadržava miris sveže skuvane kafe, ispečenog peciva ili slatkih kolača. Naprotiv, u potrazi za poslom primorani su da napuštaju svoj dom i odlaze u veće gradove, Zrenjanin, Kikindu, Novi Sad.

- Omladina nema posla, nemaju para, tako da bi nam trebala neka fabričica, ali koja, čega? Nema ništa konkretno po tom pitanju i uvek smo mi ti koji smo udaljeni od svega - setna je Becin, naročito otkako je pre nekoliko meseci i njen sin jedinac otišao na studije.

Naravno, uvek su mladi odlazili na studije, pa se Radojevčani naročito diče brojnim lekarima i doktorima nauka koji su svojim radom, trudom i talentom koejkuda uspeli da steknu ime. Isto tako, na kojim god manifestacijama i takmičenjima da se pojave, uvek osvajaju pehare, pa i pecaroši iako nemaju nikakvu vodu u blizini! I sad ostaje samo pitanje da li je reč o nepobedivoj starosedelačkoj genetici ili najkvalitetnijoj vodi koju crpe s karpatske žile.

- Recimo, naše dede, pradede, svi su pričali više jezika: rumunski, mađarski, nemački i srpski. A danas smo mi tu i insistiramo od Rumuna da kod nas pričaju srpski - kaže naša sagovornica i dodaje da su u selu žene, pak, te koje vode glavnu reč. - Imamo dosta žena vozača i onih koje vode selo, samo nam je direktor škole muškarac. Takođe, imamo više od stotinu neženja, udavače odlaze, a udovice ostaju.

A onima koji su još tu, na raspolaganju su dve prodavnice, jedan kafić, pošta, ambulanta, osnovna škola s predškolskom grupom, dve crkve, najlepša pijaca sa cvećem, zelenilom i fontanom, ali i Dom kulture sa svečanom i bioskopskom salom, kao i nekadašnji zadružni dom koji bi trebalo da okupi sve organizacije i institucije u selu, ali čim dobije nov krov.

- Spremamo projekat za zgradu koja može da primi i mesnu zajednicu, biblioteku, udruženja, matičara, internet klub, folklor. Nema mnogo ulaganja, sve je okrečeno, stolarija je dobra, krov treba da se pretrese, a kotao mora da se stavi van zgrade - pojašnjava Nevenka Becin, očekujući da im opština obezbedi kompjutere, pa da i starije obuče da koriste interenet, taman uz kaficu i dobro društvo. - Takođe, alarmirali smo opštinu i stalno tražimo lokalni put do Srpske Crnje. Ta investicija bi bila oko 100 miliona dinara, a opština te pare nema. Za početak bi bilo dobro da makar udarne rupe pokriju, što je već rađeno prošle godine i tako dobro je urađeno da su rupe sve veće.

Seoska biblioteka „Branko Radičević”, koja je ogranak biblioteke „Đura Jakšić” iz Srpske Crnje, ima fond od oko 7.000 knjiga, trenutno raspoređenih u dve prostorije u nekadašnjem zadružnom domu koji čeka na renoviranje. Među tim policama najčešće je moguće zateći bibliotekarku Ivanku Milošev koja ponosno nosi tu titulu još od 1995. godine.

- Najviše su nam stariji meštani čitaoci, a inače ih je sve manje, naročito otkako je interneta i savremenih tehnologija - kaže Milošev, priznajući da i đaci na taj način dolaze do skraćenih verzija lektira koje treba da čitaju, te nisu redovni posetioci bibliotekačkih odaja.

Razlog za manje mladosti u tim prostorijama je odraz i manjka mladosti u samom Radojevu, što je baka Ivankin najveći utisak kada je pitate koliko se njeno rodno mesto promenilo poslednjih decenija.

Tokom nedavnog „ćuću-ručanja”, kako i dolikuje kad vas ugoste prave domaćice, saznali smo i da je do 2006. godine Radojevo dnevno imalo i po 20 autobuskih linija. Ali, za oko 600 stanovnika, od kojih mnogi imaju svoja vozila, sada to nije isplativo. Ipak, Rumunima, koji žive u matičnoj zemlji, jeste isplativo da u Radojevu kupuju kuće koje su i do 20 puta jeftinije nego kod njih. Tako su i članovi Udruženja „Klaričani i Klaričanke”, koje je nastalo od još uvek aktivnog Udruženja žena i sekcije ručnih radova, našli kuću u selu, koju su dobili na korišćenje, a koja im koristi kao etno kuća sa starim stvarima koje su uspeli da dobiju od meštana.

A kako biste se uverili da sve ovo što su nam u Radojevu ispričali, a mi vama preneli, posetite ih tokom tradicionalnog „Oklagija festa”, koji se obično održava početkom oktobra, makar kad nema korone, ili tokom humanitarnih bazara koje organizuju dvaput godišnje (eto, sledeći je već prekosutra), pijačnog dana koji je sredom, ili na bilo kojoj manifestaciji po Vojvodini gde zapazite njihov štand.

Tekst i foto: Lea Radlovački