Taksa na CO2 na granicama EU: Revolucija ili protekcionizam?

EU je pooštrila svoje klimatske ciljeve. Do 2030. želi da smanji emisiju štetnih gasova za 55 odsto umesto ranije planiranih 40 odsto. Da bi to postigla, mora brzo da reorganizuje svoju industriju koja najviše emituje štetne gasove. Veliki zagađivači će plaćati veće naknade za CO2 i što će ih primorati da pređu na proizvodne procese povoljnije za klimu.

Kako bi se izbeglo da se proizvođači iz EU u međunarodnoj konkurenciji nađu u nepovoljnoj situaciji Evropska komisija planira i CO2 taksu na uvoz iz inostranstva.

Mehanizam za karbonsko usklađivanje na granici (CBAM) je nešto sasvim novo u svetu, pri čemu se na udaru nalazi uvoz čelika, cementa, aluminijuma, veštačkog đubriva i energije.

Drugim rečima, ako kineska kompanija želi da u EU izveze čelik koji je proizveden uz veću emisiju CO2 nego u EU, mora da plati cenu po toni ugljen-dioksida koja važi u Uniji. Prema predlogu EK, mehanizam bi trebalo da stupi na snagu od 2026.

Jedan od ciljeva je da se preduzeća u EU nateraju na održiviju proizvodnju, a da pritom zbog povećane cene emisije CO2 ne budu u lošijoj poziciji u globalnom ratu cena.

„Ekonomske osnove su veoma jednostavne. U EU imamo visoke cene CO2 u odnosu na druge. To stavlja proizvođače u EU u nepovoljan položaj kada se takmiče s drugim zemljama“, kaže Hektor Polit, ekonomista za održivo liderstvo sa univerziteta Kembridž (CISL).

Već sada 11.000 industrijskih kompanija kao što su rafinerije nafte i čeličane, te aluminijumske, metalne, cementne i hemijske kompanije moraju da plaćaju takse na emisiju CO2 kada pređu dozvoljenu granicu.

Takozvani EU sistem trgovanja emisijama CO2 uveden 2005. nije bio baš uspešan - zbog izuzetaka za mnoge kompanije i niske cene CO2. Tako je 2016, cena bila samo tri evra po toni. Ali, u tekućoj 2021. cena CO2 u EU iznosi 69 evra po toni.

Novi mehanizam ima za cilj da spreči firme da premeste svoju proizvodnju iz EU u zemlje sa nižim ekološkim standardima kako bi odatle prodavale robu u EU. „Naš trud bi bio uzaludan kada bi kompanije migrirale kako bi izbegle cenu CO2 u EU", rekao je komesar EU za ekonomska i monetarna pitanja Paolo Đentiloni.

Zemlje koje su najteže pogođene ovim mehanizmom su Rusija, Kina, Turska, Ujedinjeno Kraljevstvo, Ukrajina, Južna Koreja i Indija.

Još je otvoreno pitanje da li će planirana nova taksa EU važiti u okviru Svetske trgovinske organizacije. Potencijal za sukob svakako postoji, ocenjuje DW.

Ako zemlje vide taksu na CO2 kao protekcionizam i preduzmu kontramere, ne može se isključiti mogućnost trgovinskog rata, kaže Sana Markanen, takođe sa Kembridža. Sve u svemu, ona vidi prilično pozitivne znake za razvoj održivijeg međunarodnog trgovinskog sistema.

„Postoje dobri razlozi da i EU i SAD zaista pokušaju da rade zajedno i uspostave takozvani ''Klub ugljenika’ (Carbon Cub).

EU insistira da je mehanizam „instrument zaštite životne sredine, a ne carina“, rekao je komesar Đentiloni.

Saradnja EU i SAD mogla bi da podigne cenu „prljavog” čelika iz Kine. Ovo bi možda moglo da smanji prednost kineskih kompanija koje su imale koristi od državnih subvencija i nižih ekoloških standarda, kaže Kevin Dempsei iz krovne organizacije za severnoameričke proizvođače čelika AISI. Pored zaštite sopstvene ekonomije, EU taksa na CO2 takođe ima za cilj da izvrši pritisak na druge zemlje da što pre učine svoju ekonomiju održivijom.

Čini se da ovo već delimično funkcioniše. U Turskoj je ova najava očigledno pomogla da se ratifikuje Pariski klimatski sporazum u oktobru 2021.

Australijski ministar trgovine Dan Tehan nedavno je istakao da njegova zemlja mora da strahuje za svoj izvoz. Australija planira ogromnu ekspanziju proizvodnje energije iz fosilnih goriva i jedan je od najvećih emitera CO2 na svetu. Istovremeno, Australija je, međuti, usvojila neto nulti klimatski cilj do 2050.

Prema proračunima Sane Markanen i Hektora Polita, kompanije u EU mogle bi donekle da imaju korist od rasta potražnje i viših cena robe iz inostranstva koja više ugrožava klimu: Do 2030, bruto domaći proizvod u EU mogao bi da ubrza rast za dodatnih 0,2 odsto i da se otvori do 600.000 novih radnih mesta.

Tačno je da bi mehanizam mogao da bude sredstvo pritiska na velike trgovinske partnere i moćne, finansijski jake zemlje. Ali siromašnije zemlje, koje su u velikoj meri zavisne od trgovine sa EU, mogle bi da budu ostavljene na cedilu, upozorava Kjara Putaturo, savetnica za nejednakost i poresku politiku u EU kancelariji nevladine organizacije Oksfam.

Povećanje cena proizvoda iz tih zemalja moglo bi da „dovede do nižeg izvoza u EU, što bi imalo negativne efekte na radna mesta i na poreske prihode u ovim zemljama. To bi čak moglo da potkopa ulaganja u održivu transformaciju jedne zemlje“.

Nova taksa će posebno pogoditi industrije čelika i aluminijuma u Mozambiku, Zambiji, Sijera Leoneu i Gambiji. Roba iz najmanje razvijenih zemalja čini samo 0,1 odsto ukupnog uvoza EU. Ipak, takse mogu imati ozbiljne posledice po pojedine zemlje - na primer za Mozambik, gde 70 odsto ljudi živi ispod granice siromaštva. Više od polovine izvoza čelika i aluminijuma iz te zemlje ide u EU.

Izuzeci za određene zemlje još nisu predviđeni. Prema Oksfamu, između 1990. i 2015, za oko polovinu globalne emisije štetnih gasova bilo je odgovorno 10 odsto najbogatijih u svetu – od kojih većina živi u SAD i EU. Najsiromašnijih 50 odsto sveta, pak, izazvalo je sedam odsto emisije.

„Zato moramo biti veoma oprezni kada tražimo od drugih zemalja da plate za problem koji smo sami stvorili“, kaže Putatoro.

A kako tačno treba izračunati bilans ugljenika nekog proizvoda, još uvek nije jasno. Trenutno ne postoji standardizovana procedura, kaže Sana Markanen.

Za zemlje u razvoju „uvođenje ovih metoda obračuna moglo bi da bude i strašno skupo, tako da u mnogim slučajevima manji proizvođači ne bi imali ni kapacitet da sprovedu ove mere“.

Za sada se ne planira ciljano ulaganje prihoda EU od takse na CO2 u održivi razvoj. Veliki broj nevladinih organizacija stoga traži da se ovaj novac stavi na raspolaganje Evropskoj uniji za veću zaštitu klime i za prilagođavanje klimatskim promenama, ali pre svega zemljama sa niskim prihodima na globalnom jugu, piše DW.