Za gradnju tambure potrebno posebno drvo i decenije znanja

Deo onoga što su graditelji prenosili s kolena na koleno, objašnjeno je u knjizi, a prisutni su u Rektoratu Univerziteta u Novom Sadu minulog vikenda imali prilike da se podrobnije upoznaju sa tim kako pod rukama vrednih majstora nastaje tambura.

Jaramazović kaže da je knjiga namenjena graditeljima početnicima jer smatra da oni koji to nisu, znaju sve što je napisano. Preporučljiva je kaže on i tamburašima kako bi upoznali svoj instrument, pa bi ga bolje čuvali i razumeli.

- Otkud meni kao sviraču ideja za ovako nešto?! I ranije sam se iteresovao od graditelja i bili su raspoloženi da o tome govore. Ta iskustva sam želeo nadograditi i znanjima iz akustike, pa je tako nastala i knjiga - kaže Jaramazović.

Najstariji trag o tamburašima koji je pronašao je iz 1670. godine u arhivu Šibenika, gde se pominju zapisi da su u grad došla dva tamburaša.

- Tambura na ovim prostorima se gaji više od 200 godina, a voleo bih da neki istraživači zarone dublje, možda će pronaći starije tragove - kaže on. 

Prelazak u 20. vek je period kada su tu već prvi profesinalni svirači i imaju zahtev od tambure da bude boljeg zvuka. Tražili su da se napravi takva tambura i odlazili su kod peštanskih majstora gde su rešavali problem.

- Prilikom okidanja žice na tamburi, dolazi do zvuka i dešavaju se promene. Žice se kreću, odnosno trepere i na taj način se stvara zvuk. Jedan ton je složena pojava, tu se ne javlja samo jedna frekvencija. Važno je i znati na kom mestu treba okidati žicu. Kada se okine na jednoj petini i jednoj četvrtini, onda dobijemo taj spektar koji je ugodniji za uvo. Mi tamburaši to rešavamo tako da pomeramo ruku gore dole. A ton zavisi od konstrucije i izbora materijala - kaže Stipan.  

Pre pravljenja tambure važno je napraviti nacrt. Tambura se mora raditi od drveta.  Gornja ploča, odnosno glasnjača se radi od akustične smreke. U novije vreme se koristi kanadski kedar, jer je smreku teško naći. Ipak smreka je najbolja jer ima najveću brzinu prostiranja zvuka.

- Svako drvo ima u sebi određene napone. Kada se iscepa, oslobađaju se naponi i na taj način dobijate cepanice koje se malo obrade i pogodne su za izradu. Zapravo se drvo otvara kao knjiga.  Za izradu svega osim basova i primova potrebno je unutar tambure ugraditi gredice. Ona ima zadatak da ojača gornju ploču. Neki su govorili da je tajna zanata u lakiranju. Tajna zanata je u uštimavanju glasnjače. Ona se može uštimavati kucanjem, potom blagim pritiskanjem. Iskusni majstori imaju osećaj koja će tambura biti bolja ili ne. Najpreciznija metoda je merenje oscilacija glasnjače zajedno sa gredicama, a za to je potrebna skupa laboratorija.  Merenje težine glasnjače sa gredicom pre ugradnje je još jedna od metoda i poslednja je upotreba gudala za uštimavanje, što graditelji uglavnom ne koriste. Ovaj posao uštimavanja je srž majstorstva, i oni graditelji koji to mogu dobro da urade proizvodiće dobre instrumente - kazao je on.

Materijal za izradu ostalih delova je od belog i rebrastog javora. Tambure se mogu praviti i od drugih vrsta kao što su orah, šljiva i kruška, ali je javor - klasika  Kada majstor zatvori tamburu, određuje se mesto za konjic, pa sledi lakiranje.

- Spreman sam da kažem da lakiranje ima osnovna tri kriterijama: estetske razloge, tehničke, odnosno da spreči ulazak vlage i znoja i treći su akustični. Bez laka, drvo brže stari, a instument gubi na intenzitetu. Da bi se tambura svirala potrebne su žice. Što su one više zategnute, daće viši ton. Tamburaši koriste čelične žice - kaže Stipan. 

Instrument treba čuvati na ujednačenoj temperaturi. Oštećenja od znoja mogu biti takva da drvo potamni. Kako bi se to sprečilo veli on  tamburaši bi leti trebali da koriste peškirić, a primaši znojalice.

Kongres Svetske tamburaške asocijacije okupio je predavače iz Austrije, Bugarske Hrvtske Slovenije i Srbije koji su govorili o različitim temama u vezi sa tamburaškom muzikom.

 Slađana Aničić Ilić