Arapsko proleće eksplozivom ugasilo sjaj Palmire, antičkog bisera Sirije
Kad sam video u kakvom su stanju Palmira i drugi antički gradovi Sirije, posle divljanja Islamske Države, srce mi je puklo.
Dah nečeg najlepšeg što je čovek stvorio u pustinji i najuzbudljivije što se moglo posetiti, netragom je nestao. Nekad je sve bilo lepo, upeglano, čitavo i dostižno, ali Sirija više ne izdaje vize za građane Srbije, do daljnjeg. Alep i Damask će se obnoviti. Za Palmiru, kažu, da će probati 3D štampačima. Ako uspeju. Pa i Varšava, Gdanjsk i Minsk su replike.
Među Nabatejcima, plemenu koje je napravilo Petru u Jordanu, Bosra je najzanimljivija, zbog starog rimskog grada od tamnocrvenog stenja usred pustinje. Inače, prvi grad je D‘ra (neki kažu Dera), gde su izbili prvi nemiri u Siriji. Ovde žive Druzi, nešto nezadovoljni što su im ukinuli neku autonomiju davno, pa rešili da se pridruže „arapskom proleću“, tako što će malo da protresu celu zemlju. Izgleda da niko od njih nije bio u Bosni, Nagorno-Karabahu ili tako negde jer bi znao da je najgore na svetu da se proliva krv. Dok su demonstracije mirne, sve se može, ali kad krene da se gine, nema više nazad, zla krv kreće. No, tad je bilo supermirno. Grad ima monumentalan amfiteatar i stari grad, gde su ljudi od materijala rimskih ruševina napravili kućice i ispraćaju koze i ovce da kake unaokolo, pa se mora paziti da se ne ugazi u brabonjke. Ako se to zanemari, sve je spektakularno. Deca voze bicikliće između ruševina, malecni prolazi sa zavesama su kapije u dvorišta harmoničnih kuća. Naravno, neka dece koja pokušavaju da prodaju preskupe suvenire, što je deo folklora. Puno je Italijana.
Krećemo za Damask, ali ovde nigde nema autobuske stanice, osim u prestonici. Svi negde staju usput. Mi stanemo na neko mesto, kad naiđe neki lik na motoru i kaže: „Ej, nije tu nego malo dalje stanica!“ Uvede nas u neku čekaonicu koja je zapravo, ofis turističke agencije za koju on radi. Šta da radimo, čekamo, ne znamo gde je inače stanica. On zapenio da je taj autobus mnogo bolji od drugih i nama, čije prefinjene evropske guzice ne mogu da trpe neudobna bliskoistočna sedišta, sigurno ne bi prijao loš bus 20 odsto jeftiniji. E, nisi se ti vozio „Loznica transom“ od Novog Sada do Mitrovice 1998. pa da vidiš šta je Arabija preko Iriškog venca!
Naravno, i u autobusu pokušava smicalicu i kaže da bi bilo mnogo bolje da nas izbaci pre stanice, u centru, a već će se tu naći njegov brat koji baš slučajno vozi taksi da nas prebaci do hotela. Kažem mu da vozi na stanicu. Ali stanica je na kraju grada! Znam, ali gradski bus vozi do mog hotela za 10 centi! Namignem mu. Njemu se osmeh smrzne za tren, pa se nasmeje zaverenički, kao, eh, provalio si me. Ove Belgijanke ako zezneš, uspeo si, a mi jedva krpimo kraj s krajem kod kuće, mani me tih fora, imamo ih i u Majci Srbiji. Danas je amfiteatar pomalo oštećen jer su pametnjakovići uterivali borna vozila u njega, ali Bosra je solidno prošla. Pobunjenici su se predali Asadu i većina atrakcija i života je sačuvana.
OK, ovo je kao, kaooo... „God Save Tje Queen“ za punk-fanove. Za ikoga ko voli putovanja, Palmira je najlepši očuvani grad rimske epohe u sred Sirijske pustinje. Ništa zeleno, samo oker i plavo. Nebo i pesak. Neverovatno, ali grad je glavni trgovački centar starog sveta. Bila tu neka feministkinja Zenobija, kraljica, koja je ratovala sa Rimljanima. Danas žene u Palmiri hodaju na 50 u crnim haljinama i nema ni traga feminizmu u ovom sunitskom konzervativnom gradu, gde se sve zatvara u 9 uveče i umire sa sumrakom. Taksista u izdrndanom autu ne zna ništa osim arapskog i pravi se lud kao da ne zna gde bi turista išao. Posle deset vikanja „Mdina!“ (Grad), nekako nas je odveo do starog grada. Među ruševinama, maleni, preslatki i pomalo musavi klinac nudi razglednice na savršenom francuskom. Kako ne kupiti ceo komplet. Njegova kuća je, po arapskom običaju, među ruševinama, gde čuva i ovce kad ne prodaje razglednice. Na motoru dolazi stariji, bradati gospodin, sa desetinama ogrlica oko ruke. I vidim kud će to otići: orglice je pravila danima njegova žena, daje u bescenje samo jer ličim na Arapina. A vidi se iz satelita da su kineske. Ne, ipak sam došao zbog fotografija. I trekinga. Nula bodova. Pao je mrak. U sumrak nebo dobija nijansu koju vodiči nazivaju palmirskom purpurnom, i zaista, jedan deo neba u pustinji postaje purpuran.
Pokušavamo da otpešačimo do stanice, koja ne postoji. Lokalci se ne bave šetnjom i gledaju nas kao čudake. Kad pitate gde je stanica, uvek kažu, eno tamo je taksi! Koji slabo pomaže ako imate dva sata do polaska autobusa i baš vam se šeta. Pustinjskim narodima je auto zamenio, po emotivnoj vezi, kamilu i konja. Ako pitaš neku devojku gde je stanica, odmah iskače neki njen čuvar sa prekornim osmehom i rečima: „Ej, stranče, ne pita se žensko gde je stanica! Nemaš ti šta nju da zagovaraš! Mene pitaj!“ Laičko društvo? U Bašarovom ustavu jeste, ali ovi što hvataju kalašnjikove jedva čekaju da ga se reše. Inače, Palmira je bila dobro opljačkana od kad su se vodile one prve borbe sa pobunjenicima. Kao kod nas „patriote“ sa video-rekorderima, kod njih „smeli pobunjenici“ sa ašovom i rimskim statuicama na prodaju. Tužno. A još tužnije je kad je Islamska Država srušila nekoliko najbitnijih spomenika kao što su Belov i Hram Bela Šamina, te čuvene lukove i Tetrapilon. Nek nam je 3D štampač u pomoći!
Žikica Milošević