REZON Šta su Novosađani za crni petak mogli da pronađu u političkom hipermarketu

Piše:Milorad Bojović

Između opozicionog poimanja politike i histerije nema nikakve razlike. To je dijagnoza čiji se simptomi leče jedino neumoljivom istinom. Potrošačka groznica koja trese građane povodom crnog petka zasnovana je pogrešnom uverenju da im trgovci žele dobro i da im robu na „crni petak„ nude po istinski sniženim cenama. Političke aktivnosti opozicije zasnovane su na još pogrešnijoj ubeđenosti da građani nisu sposobni da samostalno razluče šta je dobro za njih.

Šta su Novosađani mogli da kupe u političkom hipermarketu za crni petak?

Od Vučića su nakon dogovora s Putinom, da Srbija jedina u Evropi gas dobija po 270 dolara, dobili nepromenjenu cenu hleba, mesa, mleka, komunalija.

Svi sadašnji i budući bračni parovi dobijaće 300.000 dinara za prvo dete. A novovenčani bračni parovi 20.000 evra za kupovinu stana.

Novosađani su od Vučevića dobili novi park na 3,5 hektara sa 690 stabala drveća, 2,6 hektara travnatih površina i preko 10.000 sadnica cveća.

I najavu gradnje još dva nova parka. Jedan, još veći, biće podignut prema staroj Ranžirnoj stanici. Drugi kod Spensa. Vučević je najavio i potpunu rekonstrukciju Dunavskog i Futoškog parka. Nekoliko dana ranije objavio je da će biti ukinuta lista čekanja za državne vrtiće. Izgrađena su tri vrtića sa oko 900 mesta, a grade se tri nova objekta sa 610 mesta. Pored nedavno otvorenog Kontinentala i fabrike Beri Kalebo, u decembru će biti položen kamen temeljac za gradnju fabrike Nidek. U koju se ulaže blizu dve milijarde dolara.

Marinika Tepić i Borislav Novaković Novosađanima nude ultimatum. Glasajte za nas ili će naši šefovi skočiti s mosta! Nema mesta sarkazmu. Fatalizam opozicije prerastao je u patologiju. Ucena građana je najjači adut njihovog političkog programa. Oni iskreno veruju da je stopiranje stranih investicija, ponovno gašenje fabrika, finansiranje fantomskih projekata, avansna isplata neizvršenih poslova, glasanje na daljinu, šikaniranje neistomišljenika, put u prosperitetniju budućnost.

Više od 50 odsto Novosađana pita se misli li tandem Tepić - Novaković o interesu građana, ili o svojim privilegijama kada zagovaraju stopiranje investicija? Njihov stav kojim se protive fabrikama je legitiman, ali je pitanje je li dobronameran i da li tako misli većina Novosađana?

Poslednjih 30 godina proživeo sam smatrajući da je demokratija volja većine i da su izbori jedini način za sticanje legitimiteta za odlučivanje o javnim poslovima. Pre nekoliko godina uverio sam se da postoje pojedinci, među kojima su Tepić i Novaković, ali i celi pokreti, politički i vanstranački, koji smatraju da glas većine građana nije prava mera demokratije. Njihov stav je da državne i lokalne poslove treba poveriti maloj grupi ljudi, koja je uz pomoć medija i neformalnih centara uticaja, sama sebe proglasila za intelektualnu, političku i društvenu elitu.

Može zvučati nebično što taj nipodaštavajući stav o vrednosti naroda i njegovog razuma zagovaraju osobe koje se gromoglasno proglašavaju za bogove demokratičnosti. Ali u otkriću da je demokratska opozicija nedemokratska zapravo nema ničeg novog. Niti apsurdnog. Oni od svog osnivanja veruju da je javni interes samo ono što oni odluče da jeste i da građani koji glasaju za druge političke opcije nisu sposobni da odlučuju o svojim životima.

Čak i da prihvatimo da su njihovi motivi iskreni, ne možemo potpisati blanko povrdu njihove ispravnosti. Svako ko želi da ograniči moć naroda i svede je na salonsko odlučivanje u kružocima grupe istomišljenika nije prijatelj demokratije.

Sudbina Novog Sada, i sudbina Srbije prevazilaze interese svakog pojedinca.  Interes nijednog građanina Srbije nije njeno svođenje na kuloare Bele kuće i Evropskog parlamenta, gde opozicija ide da moli privilegije za sebe i kazne za narod koji misli drugačije. Iz briselskih hodnika i predvorja japanski Nidek i njihove milijarde biće ocenjeni nepoželjnim. Oba mosta na Dunavu nepotrebnim. Dalji razvoj grada suvišnim. A fabrike i gradnja novih vrtića i domova zdravlja izlišnim.

Pitam se, misli li razjedinjena, pa ličnim interesima ujedinjena, Demokratska stranka o tome gde će Novosađani ići ako Novi Sad izgubi pravo da se razvija, kako predlažu? Kako ćemo ih sprečiti da odu u inostranstvo ako tražimo zabranu gradnje fabrika, mostova, puteva, pruga? Šta ćemo im dati, ako im oduzmemo mogućnost da se zaposle? A kako to izgleda videli smo između 2000. i 2012. godine.

Pre dolaska na vlast demokratske hobotnice privreda Novog Sada bila je vrlo dinamična. U industriji je radilo oko 35.000 ljudi. Kad su u brišućem naletu postpetooktobarske nemilosrdne pohlepe zbrisani HINS, Albus, Jugoalat, Jugodent, Novitet, Novkabel, Nina, Pobeda, MOTINS, Elektroporcelan, Venac, Niva, Brodogradilište, Dunav, NIT, Neimar, Koteksprodukt, Neobus, Novosadska mlekara, Agrovojvodina, NORK, Zvezda..., svi su ostali na ulici. Novi Sad je postao dolina gladnih.

Ako nema firmi koje rade nema povećanja buyeta. Ako u buyetu nema novca nema novih parkova. Novih škola. Vrtića. Bolnica. O tome svedoči još jedan parapolitički izum demokrata. Fingirani suficit gradskog buyeta, bio je jedan od njihovih najzanimljivijih trikova. Sva javna preduzeća su grcala u dugovima, a gradska kasa je imala fiktivni plus. I ta lažna dobit je marketinški upotrebljavana kao lažni krunski dokaz domaćiniskog vođenja grada. Da je Novi Sad i ceo njegov komunalni sektor tonuo u živi pesak propasti otkriveno je nakon pada demokrata s vlasti.

Sva javna i javna komunalna preduzeća bila su dužna po par stotina miliona, a neka i preko milijardu dinara. Gradska toplana, Zelenilo, Spens, Put, Čistoća, GSP, svi su bili na ivici propasti. Dugovali su državi za porez, radnicima za plate i doprinose, dobavljačima za robu i usluge. Struja, voda, gas, grejanje, odnošenje smeća nisu plaćani godinama. Uz to, grad je za kredite dugovao 29 miliona evra. Odnosno 3,5 milijardi dinara.

Miloš Vučević je prvi mandat potrošio da bi vraćao nasleđene dugove, i sprečio potpunu propast gradskog komunalnog sektora. A kredite demokrata grad još uvek otplaćuje.

Da bi prikrile svoju poražavajuću prošlost, partije opozicije neprikriveno zagovaraju stav da bi za demokratiju bilo dobro kada bi se građanima koji glasaju za Vučića i SNS oduzela poslovna sposobnost. Iz čega sleduje ukidanje prava glasa. Razlog takvog drastičnog kažnjavanja jeste to što veruju da će Vučić stvoriti uslove da žive dobro i da njihova deca ostanu da žive i rade u Srbiji.

Opozicionari tvrde da i oni žele isto. I sad se postavlja logično pitanje, ako žele isto, zašto vode rat protiv novih fabrika i investicija? Oni ne prigovaraju kao parnične stranke „opreza radi„. Niti insistiraju da se pri realizaciji investicija detaljno primenjuju zakoni Srbije. Oni traže da se investitori koji sarađuju s Vučićem i Vladom proteraju iz Srbije! Po svaku cenu!

Ali ne nude odgovore šta će ponuditi ljudima koji stvarnost u Novom Sadu i Srbiji vide drugačije od njih. Nema smislenog plana za ljude koji se ne slažu s njihovom vizijom prosperiteta. Niti nude objašnjenja zašto su plitkoumni, nemoralni i nedostojni svi koji veruju u druge političke ideje? Koji podržavaju drugačija rešenja. Koji veruju da će im nove fabrike obezbediti bolji život. I koji znaju da bi zaustavljanje stranih investicija dovelo do ugrožavanja njihove životne egzistencije.

Znači li to da je 11.500 Novosađana koji su dobili dobro plaćen posao u vreme Vučića i Vučevića manje vredno od Borislava Novakovića koji živi od posla na koji ne dolazi? Ili od Marinke Tepić, koja je bacala narodne pare na izmišljene sportove i nepotrebne edukacije o seksu među decom mlađom od 14 godina?

U politici se ništa ne može uraditi dobro ako se radi suprotno osnovnim načelima demokratije. Jedan čovek vredi jedan glas. Vlada onaj ko dobije više glasova. Političko opredeljenje i pravo glasa treba da budu dobrovoljna kategorija.

Nameće se zaključak da zbog manjka političkog plana opozicija ne želi da građanima dopusti pravo izbora. Oni žele da ih nateraju da biraju između dve krajnosti. Ili oni - ili ništa!

Ne verujem da je više od 82.000 Novosađana koji glasaju za SNS sklono da se povuče pred nemoralnim primedbama, optužbama i klevetama liberalne levice. Nema drugog izvora moći osim slobodnog prava građana da glasaju za koga god žele. Nema drugog načina da se upravlja Novim Sadom, niti Srbijom mimo pobede na izborima.

Predsednik, Vlada, ili gradska vlast dužni su samo narodu. Ne stranim silama. Ne stranim moćnicima. Ne tajkunima. Ne briselskim delegatima. Ne petini, ili desetini samoproglašenih elitista. Pravo glasa je najveće otkriće čovečanstva. Novaković i Marinka ga nisu otkrili mada je 21 vek. Ali šta god oni mislili to pravo se ne može ukinuti na ulici. Protestima. Ekološkim ustancima. Borbom protiv investicija. Huliganstvom. Nasiljem. Nijedan čovek, niti grupa ljudi, pa ma kako verovali u svoju izmaštanu intelektualnu nadmoć i superiornost u odnosu na preostalih dva miliona građana koji misle suprotno ne može prigrabiti pravo da o njihovim životima odlučuje bolje od njih samih. Građani na izborima slobodno trasiraju svoj put.

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću