TVOJA REČ Vladimir Bijelić (27): Novinarstvo je luda vožnja

Upravo iz tog razloga, ovog petka vam predstavljamo njegov novinarski put, isprepleten nezaboravno lepim i izazovnim trenucima, a koji ga uvek vode ka isključivo ispravnom cilju. Vladimir je odrastao u Novom Žedniku i Čantaviru, a potom i u Subotici gde je završio srednju ekonomsku školu, za turističkog tehničara. Ipak, oduvek je znao da želi da bude - novinar.

- Mislim da su me mediji oduvek privlačili i kao klinac voleo sam da gledam i emisije, serije, filmove i stvarno me je oduševljavala televizija, ali i generalno svi mediji - priseća se naš sagovornik. - Uvek sam voleo i da čitam novine, sećam se još onih dečjih koje smo dobijali u školi. Voleo sam miris novina, iščekivanje novog broja...

Zašto si se baš za štampani medij odlučio?

- Mislim da je to sasvim slučajno tako ispalo. Silno sam želeo da se bavim novinarstvom i u trenutku kada sam došao na studije, nisam se usko opredelio u kom mediju bih radio, što nisam ni danas učinio, jer sam otvoren za rad u svim vrstama medija. Za sada sam u štampi i mislim da sam tu najbolji, to je moj teren, posle pet godina definitivno sam se izučio i edukovao, upoznao sam štampu u svim porama, prošao sam i novinarski posao, malo učim i urednički, lektorski, učim i ceo proces pravljenja novina. Tako da, ovo iskustvo mi je jako značajno i mislim da je dobro polazište za svakog novinara.

I mislim da je to jedan od razloga zbog čega si nedavno i nagrađen „Dnevnikovom” godišnjom nagradom... Jesi li očekivao da ćeš dobiti to priznanje i koliko ti ono znači?

- Nisam očekivao, ali sam se jako obradovao, mislim da je to lepo priznanje za svakog novinara. Nekako sam to doživeo kao potvrdu svega onoga što sam ovih pet godina radio, a to, pre svega, znači uložen veliki trud, veliki rad, veliku pripremu i strast koju osećam prema svom poslu. Posebno što mi je značajno, osim tog novinarskog dela, jeste obrazloženje da sam jedan od onih koji kulturu naše firme diže na viši nivo, i na to sam stvarno ponosan što je prepoznato, jer sam stvarno neko ko se trudi da bude kulturan, volim da promovišem obrazovanje, ne volim prostakluk. Stvarno je lepo priznanje i koliko god da zvuči kao fraza, zaista jeste podstrek za dalje.

Možemo se složiti da u „Dnevniku” ima situacija kada se, i mimo formalnih nagrađivanja, urednici trude da nas podstiču i nagrade, da nas unaprede...

- Naravno, jeste tako. Doživljavao sam do sad i pohvale od urednika, kao i to što si spomenula - napredak, jer sam iz informativne redakcije, u kojoj sam učio posao, prešao u redakciju revijalnih izdanja. I sa te strane mi je drago što je prepoznata moja želja da se bavim određenom vrstom novinarstva, a to su kultura i zabava, ili zabava u kulturnom pakovanju, na šta sam veoma ponosan. Drago mi je što sam dobio priliku da tako mlad brzo napredujem. Tako da, to je bila potvrda i pre ove nagrade da dobro radim svoj posao.

Koliko je izazovno baviti se baš zabavom i predstavljati je na kulturan način, s obzirom na to da se na medijskoj sceni zabava obično predstavlja poprilično senzacionalistički, pa se treba i izboriti da budeš primećen?

- Dobro si to rekla. Mislim da je ta oblast u novinarstvu danas i najizazovnija, upravo iz tog razloga. Izazov je jer su mediji preplavljeni senzacionalističkim sadržajima. Dakle, zabava nije nešto što je loše, jer je svi volimo, zbog čega je ona veoma važan segment. Jako je izazovno zato što su i poznate ličnosti sa kojima radimo navikle na trivijalan pristup u radu sa novinarima, pa nailazim na neku vrstu nepoverenja i teško je da ja, kao mlad novinar, steknem poverenje osobe sa druge strane, na šta sam nailazio više puta. Protiv toga se borim temeljnom pripremom, profesionalnim pristupom poslu, jer nikada neću poznatu ličnost pitati nešto što smatram da je neukusno. Isto tako, mislim da je značajno što je naš medij takav, odnosno „Dnevnik” nije senzacionalistički.

Biti novinar ne znači samo ono što ljudi spolja misle da novinarstvo izgleda, jer ono pruža priliku da se upoznajemo s ljudima, da putujemo... Koliko ti takvi neformalniji momenti znače u poslu i da li postoje neki koje bi istakao?

- Znače mi mnogo. Za ovih pet godina sam, koliko sam u „Dnevniku”, zaista prošao razne sfere novinarstva, upoznavao različite ljude i mislim da su mi svi ti razgovori i teme kojima sam se bavio pomogli u životu da radim na svojoj komunikaciji, samopouzdanju, znanju... Mislim da sam se i kao čovek očeličio, naučio sam da se držim svojih stavova i da ne dam na sebe, što mi je jako drago. A nedavno putovanje u Bugarsku mi je jedan od dražih momenata u ovom poslu. Letos sam putovao u tu državu i upoznavao lepote cele zemlje, što mi je bilo veoma korisno i do tada nesvakidašnje iskustvo. Upoznao sam sličnu kulturu ali na jedan drugačiji način. Takođe, jedan od najboljih momenata u mom životu bio je bandži-džamping u Bugarskoj, sa mosta u Varni koji je visok 52 metra. Čak smo se pre neki dan šalili, sestra me je pitala da li sam „Dnevnikovu” nagradu dobio zbog bandžija!

Verujem da to skakanje jeste nešto što ti je pokrenulo najviše adrenalina tokom cele tvoje novinarske karijere...

- Definitivno! To je nešto najluđe što sam uradi u životu i niko nije verovao da ja ovako miran, pristojan i kulturan mogu da uradim tako nešto. Neću da kažem da je skakanje nekulturno i nepristojno, ali me ljudi nisu doživljavali kao hrabrog.

Šta ćeš sledeće da uradiš da dokažeš da ono skakanje nije bilo samo slučajnost, nego da si ti zaista hrabar i da si se zaista očeličio?

- Ne znam, nisam o tome razmišljao. Takve odluke donosim ad hoc. I skakanje bandžijem mi se tako desilo, sasvim slučajno i spontano sam se odlučio da skočim. Verovatno će i sledeći hrabar potez da bude spontan i slučajan.

Da li bi još nešto da dodaš, istakneš, apeluješ, savetuješ?

- Budući da je ovo omladinska strana, možda bih studentima novinarstva poručio da budu strpljivi ako žele da se bave ovim poslom, da grizu za sebe, da neprestano traže priliku i da za takve neće biti zime. Oni koji zaista osećaju strast prema ovom poslu i adrenalin kada razgovaraju sa nekim, ne treba da odustaju od ove profesije jer kad-tad će dočekati svojih pet minuta. A oni koji još nisu sigurni da li je novinarstvo za njih ili ne, a studiraju ga, mislim da treba da se odluče za neku drugu profesiju.

Lea Radlovački

Vladimir je do sada uradio pregršt intervjua sa našim javnim ličnostima, a neki od najdražih su mu sa Lepom Brenom, Milošem Bikovićem, Anđelkom Prpić, Tamarom Grujić, Ninom Badrić, Snežanom Savić, Goricom Popović, Tijanom Dapčević...

- Uživao sam u svakom od tih intervjua, ali definitivno su mi najzanimljiviji sagovornici oni koji iza sebe imaju mnogo iskustva i koji slove da su najpopularniji, a najjednostavniji su za saradnju - zaključuje Bijelić.