Krst opkoljen zvezdom i polumesecom

Ni arabizacija dotakla. I dalje pričaju aramejski, jezik na kome je Isus razgovarao sa svojim apostolima. Žive u sredini pustinje. To su hrišćani Sirije, u gradovima Maluli i Sednaji. Tako je bilo pre rata.

Po urbanoj legendi, neki je student u Damasku u bioskopu gledao „Stradanje Isusovo“ Mela Gibsona, pompezno reklamiran kao film „na dva mrtva jezika, latinskom i aramejskom“. Kad su junaci počeli da govore, student je skočio i uzviknuo: „Pa, ja razumem šta oni pričaju! Ovako se govori kod mene u kući!“ Tako je svet otkrio dva gradića usred Sirije, gde žive hrišćani, potomci drevnih Aramejaca koji su govorili jezikom na kome su religijski prevrat smišljali Isus, Petar i ostala družina. Fantastična priča, iako ne baš potpuno tačna: naravno da je jezik aramejski, ali je od sadašnjeg, novoaramejskog, udaljen koliko i staroslovenski od srpskog. Pa, ipak, mogu ga razumeti stanovnici Malule i Sednaje. Mali problem kod posete ovim gradovima je to što autobuske i minibus-linije postoje do Damaska, ali ne i između dva grada, tako da se mora prvo otići u jedan od njih, vratiti u Damask, i onda opet krenuti u drugi. Znači, puno vremena u putu i ranoranjenje i disciplina.

Sednaja je nekako bila “prva“ jer je bliža. Doslovno je nestvarna. Neke slike, sa crkvama i kupolama od belog stenja i plavim, plavim nebom, izgledaju kao da su sa grčkih ostrva. Uličice kao u nekom primorskom gradu. Možeš kupiti ikone na aramejskom. „Očenaš“ na Isusovom jeziku uklesan na drvenom krstu. Poslastičarnice kao iz detinjstva, sa ljubaznim dekom koji toči limunadu uz osmeh. Manastir, pravoslavni, Bogorodice od Sednaje je napola kao Ostrog, uklesan u stenu, liči onima koji nisu bili u Crnoj Gori, a to je velika većina turista, na neki krstaški zamak. Bacanjem pogleda na mozaike i freske lako je zaključiti da je svet bio veoma zanimljivo povezan pre 1.500 godina: mesto je, kao i pola Ravene, dao podići car Justinijan. A kako se zove planina u koju je Justinijanov manastir uklesan? Opet poetski: Antiliban!

Malula, drugi od ova dva bisera, dalji je od Damaska. Ako je Sednaja žućkastobela, Malula je crvenonaranyasta. Posebno kada zalazak sunca prospe crvene znake sunca po bajkovitom gradu zbijenom pod Antilibanom. Ovde su hrišćani većinom grkokatolici, uzgred, ali to se površnim okom ne primeti tako lako. Konvent svete Tekle je krucijalan za obilazak, pa se odmah valja popeti uz brdo, a i pogled je odličan. Malo je reći odličan. Treba ga još jednom načiniti, u sam zalazak sunca. To je jedna od najjačih vizuelnih uspomena koje sam u životu osetio, kao i za preporuku.

Sveta Tekla je, inače, bila učenica svetog Pavla i bila je neka vrsta ranog „hrišćanskog buntovnika“ i imala je tendenciju ka izluđivanju svojih rimskih roditelja i njihovog grešnog rimskog društva sklonog orgijama i ubijanjima u ratu i arenama. Bila je verena kada je čula propoved svetog Pavla koji je pričao o važnosti „zaveta nevinosti“ i dobročinstava. U glavi joj se sve preokrenulo i rešila je da se ne uda, što je njenu majku (ipak je ovo događaj od pre 2.000 godina, pa se nemojte iznenaditi) toliko iznerviralo da je rešila da je spali na lomači za primer, kao i „iritantnog propovednika“ Pavla. Pošto je na njenoj strani bio lično Bog, to nije išlo tako lako: oluja i kiša su ugasile plamen, a Tekla se razvezala i pobegla. Kad je odbila udvaranje još jednog dokonog rimskog šarmera, osuđena je da je pojedu divlje zveri, ali je nagovorila lavicu da pojede ostale zveri i odbrani je, u ime ženske solidarnosti. Nije čudo da je postala feministička ikona. I konačno, kad su je jurili vojnici, u još jednoj neugodnoj situaciji u kakvima su se hrišćani u to vreme nalazili, stigla je do stene i „slepe ulice“, da bi iz vedra neba u stenu udario grom i otvorio celu klisuru.

E, upravo je to jedan spektakularni deo Malule: klisurom se stiže do drugog manastira, svetih Sergija i Vakha, još više ka brdu. Jedna od najstarijih crkava na svetu. Natpis na arapskom i francuskom. Zalazak sunca sa pogledom na ravnicu. U crkvi, lokalna devojka izgovara očenaš na aramejskom za posetioce. Da se naježiš. Nekako nisi u 21. veku, a labave su niti i sa ovim svetom.

Na silasku, mini kafić sa dekom ponosnim što može hrišćanima da skuva kafu: smeje se i objašnjava istoriju grada i svoje porodice koja ima 2.000 godina hrišćanstva iza sebe. Građani Srbije imaju, u najboljem slučaju, 1.700 godina hrišćanstva ili 700 islama u svojoj lozi. Impresivno, nema šta.

Žikica Milošević