Katarina Radivojević, glumica: Volela bih da prikažem svu svoju ranjivost

Njen filmski povratak pratimo kroz lik Cone, sestre uglednog srpskog trgovca Hadži Trifuna koji održava svoj ugled i mir sa Turcima, pokušavajući da reši porodične probleme. Katarina je otelotvorila intrigantnu Conu, ženu sa muškom rukom, kako se to u filmu tumači, preteču današnje moderne žene, koja je imala slobodu izbora, ali je bila i pomalo surova i grešna. Upravo to je, kako je glumica istakla, i bio najveći izazov za nju, jer se nimalo ne slaže sa njenim karakterom. Kako je rekla u intervjuu za Dnevnikov TV magazin, nije bilo lako odglumiti takav karakter jer je glumcima uvek teško da uđu u energiju takvih likova.

– Ta neka njena surovost joj je zapravo na kraju i došla glave, a mi glumci se nekako svi plašimo toga da kada uđemo u energije takvih likova nam možda i odrede živote kasnije. I ja sam bila svesna toga i onda je to za mene baš zbog svega toga bio izazov - napraviti ulogu koja treba da bude tako surova, a da opet u pravom trenutku je napustim i da ne utiče na moj život – rekla nam je glumica Katarina Radivojević na početku intervjua.

Priča prati period istorije tokom kojeg žene baš i nisu imale mnogo prava, a pogotovo ne pravo glasa. Šta biste, sa kojim izazovima se žene danas susreću?

– Danas se to po mom mišljenju ipak promenilo. Danas žene imaju pravo izbora da rade, da privređuju i budu ekonomski nezavisne. Zapravo, ta ekonomska zavisnost je negde njih i stavljala u taj položaj da nemaju pravo i slobodu izbora. Ne samo partnera nego i načina života, tj. bilo čega. One zapravo ni o čemu nisu odlučivale tada, a danas su se u tom smislu vremena promenila. Mada muškarci i dalje profesionalno dominantno drže tu ulogu vodećih i ne puštaju. Posebno što se tiče moje profesije, a mislim da je tako i u mnogim drugim.

U filmu je ipak prikazana grupa hrabrih žena koje su pustile glas. Koliko je danas takvih ženskih likova u filmovima, koje se suprotstavljaju nekim ustoličenim pravilima društva koja i danas važe?

– Ima takvih likova. Ja sam upravo radila predstavu o zaboravljenim ženama iz Velikog rata, koje su bile takve još u periodu pre sto godina, kao što je bila Nadežda Petrović. Takvih žena je uvek bilo, samo su one više ili manje imale pravo glasa i prostora u svojim profesijama. Slikarka Nadežda Petrović, naš prvi postmodernista, uopšte nije bila priznata za života, tek posle se to desilo. Dok je živela imala je oštre kritike. U ovom našem vremenu žene ipak imaju prava i više su priznate u svojim profesijama.

Ali su danas, ipak, često jedna drugoj neprijatelji?

– Da, ženska solidarnost, ja to uvek napominjem, danas ne postoji. Meni je npr. definitivno u životu bilo lakše da sarađujem sa muškarcima, a ne sa ženama. Ne znam zašto. Upravo zbog toga sam i radila predstave i projekte, poput ovog filma, koji dižu svest o ženskoj solidarnosti.

Otišli ste u Ameriku i odlučili da ispočetka tamo gradite svoj put, a kada se ode u inostranstvo uglavnom ljudi kažu da čovek mora da daje sto odsto sebe i pronađe, možda, neke talente koje nije ni znao da ima, kako bi uspeo i grčevito se izborio za svoju poziciju. Kako to u vašem slučaju izgleda danas, posle toliko godina provedenih na relaciji Srbija - Amerika?

– Jeste tako! To je od samog početka bilo teško. Prvo vam slome ego i shvatite da ste vi zapravo jedan u milion i da ste jako zamenljivi, što ovde, moram da priznam i nisam imala priliku da osetim. Nekako je glumac, bez obzira na sve, ipak povlašćen jer ima svoju pozorišnu kuću, gde prima redovnu platu. Tamo je glumac neko ko se bori svakog dana i odlazi na kastinge. Ne kažem, i ovde se ide na kastinge, posebno sada kada je hiperprodukcija. Ali, baš je tako kako ste i rekli - shvati čovek da možda ima i neke druge talente i da mora da radi više poslova i da zarađuje novac na više frontova da bi mogao da preživi. Njujork je izuzetno skup grad, pogotovo ako želite da živite sami na Menhetnu. 

Kostimi u ovom filmu su, kako je više glumaca istaklo, zaista bogati i slojeviti. Koliko jedan kostim može da odredi karakter koji glumac u nekom ostvarenju treba da oživi?

– Kako da ne! Meni je puno pomogao kostim zato što je Cona iz bogate kuće i kostimi su zaista u mom slučaju bili jako raskošni. To vam pomogne da se tako i osećate. Mislim da smo u ovom filmu imali sjajne kostime Marine Medenice. Epoha uvek donosi to slojevito oblačenje. Ja sam nosila nekoliko slojeva, a obući sve to, pa se tako popeti na konja, što sam ja morala, nije nimalo jednostavno (smeh).

A koliko su vam ta putovanja kroz vreme i maštanja za potrebe rada na epohi generalno inspirativni i koliko pomažu u radu na nekoj ulozi?

– Meni je to uvek bila velika inspiracija, zato što imate prostora da maštate o tome kako se živelo i mislilo u to vreme, kako se ponašalo. Sve je bilo drugačije, pa vam samim tim to i pomaže da napravite jedan drugačiji lik od onog kakva je savremena žena.

A šta je po vašem mišljenju glavna čar filma „Nečista krv: Greh predaka“, koja ga izdvaja od drugih?

– Možda upravo ta ženska pobuna. To je možda i najveća poruka koja je paralela sa današnjim vremenom. Tada je to bila pobuna Tašane za njen život i pravo izbora nakom smrti njenog muža i toga kako će živeti. Danas  je to sinonim za pobunu žena za pravo u svojim profesijama i da budu jednake. Da postoji rodna ravnopravnost. Ako si žena ne znači da si manje vredna!

Rekao bih da nam je ova uloga prikazala vaš talenat u punom kapacitetu i dala naznaku da još imate mnogo toga da nam kažete i pokažete. Da li možda otvara vrata za neke uloge, snažnije od onih koje ste do sada igrali?

– Pa, ja sam stalno igrala te snažne žene, a volela bih, zapravo, da kroz neku ulogu pokažem svu svoju ranjivost, mnogo više nego svoju snagu. Za snagu sam imala dosta prilika (smeh).

Hoćemo li Conin lik upoznati u nešto široj radnji u seriji koja će se nakon bioskopskog života prikazivati na malim ekranima?

– Da, imaćete priliku da vidite malo više od nje. Da je upoznate ko je ona, šta radi i kako je bila biznis žena tog vremena.

Vladimir Bijelić