Stevan Jovanović - pet decenija nikuda bez foto-aparata

Prijatelje, rođake i poznanike okupio je u svom dvorištu, jednom filmskom ambijentu i kutku Salajke, u kojem je vreme stalo. Fotografijom je povezao ljude koji mu znače, bez želje za ličnom prezentacijom i da se izložba nazove umetničkom.

- Ovo je presek mog dosadašnjeg rada, jedna šarena i na neki način specifična postavka, jer tu zaista ima svega – objašnjava Stevan Jovanović. - Mnogo je konja na tim delima. Imam toliko slika tih plemenitih životinja da bih samo od njih mogao da napravim posebnu izložbu, onako kako ih ja vidim. Takođe, ima mnogo pejzaža, detalja iz prirode, pa i portreta. Sve je samo mali izbor onoga što ja u svom fundusu imam, a praktično na svaku temu bih mogao da izdvojim 40-50 fotografija. Ima slika starih 40 godina, koje su rađene na pravom foto-papiru, razvijane hemikalijama, koje su za to tada bile potrebne i rađene tonerima, koji su tada tretirani kao pravo blago. Izložba nije nikakav jubilej, ne postoje datumi za koje se vezujem, ali oko 50 godina se time bavim. Poslednjih desetak godina šetam, vozim bicikl, zapažam i, praktično, ne idem nikuda bez foto-aparata.

Kao ekonomista, Stevan Jovanović bavio se komercijalnim poslom i ima svoju firmu, koju polako prepušta sinu. Njegov život obeležila su dva hobija.

- Prvi mi je bio košarka, koji je trajao od sedamdesetih do osamdesetih godina i, kao i svaki sport, imao je svoj vek, biološki. Paralelno sa tim dešavala se i ljubav prema fotografiji, koja traje do danas, sa manjim ili većim prekidima, ali uvek za sebe, za svoju dušu, svoje prijatelje, bez komercijalizacije, dakle, samo uživanje. U suštini, volim fotografiju, kao takvu, a ona je pojam o kojem bismo mogli da razgovaramo danima – poručuje Jovanović.

Ljubav prema fotografiji počinje od srednjoškolskih dana i časova tehničkog obrazovanja.

- Tada smo upoznali osnove crno-bele fotografije i to je za mene stvarno bila čarolija – seća se Jovanović. - Vrlo brzo dobio sam mali foto-aparat, a posle sam napravio svoju crno-belu laboratoriju. Tu sam, ustvari, video šta je čarolija, kada se iz jednog belog papira pod crvenim svetlom pojavljuje kontura onoga što sam uslikao. Ta analogna fotografija je dan-danas aktuelna, ali više je ne radim, jer je mnogo skup hobi, a ipak je nešto što s novim ne može da se poredi. Recimo, mi smo bili presrećni kad smo išli na more, pa ponesemo sedam-osam filmova i vratimo se sa oko 200 „ispucanih“ slika. A vi danas možete svaku istog trenutka da vidite, procenite i obrišete ili sačuvate. Modernizacija je učinila svoje, tehnologija je donela mnogo toga, ali se izgubila ona draž iščekivanja.

Posebno interesovanje u bavljenju fotografijom za Stevana Jovanovića jeste svetlo.

- Ima jedno staro nepisano pravilo koje kaže: “Kada svi uzmu foto-aparat, ti ga ostavi” – otkriva on. - Jer svi slikaju po suncu, jakom svetlu, kad su kontrasti jaki, što generalno nije dobro vreme za snimanje, pogotovo prirode i portreta. Zbog prejakog svetla ljudi zatvore oči, mršte se, a senke u prirodi su oštre. Idealno snimanje je prepodne do sedam-osam sati i predveče, što se zove “zlatni sat”. Najlepše slike nastaju u prelazu iz noći u dan i obrnuto. Svetlo je pokretač.

Na kraju se postavlja pitanje zašto ekonomija, a ne fotografija, kao struka?

- Fotografija je čista ljubav, zbog toga je nikad nisam pretvorio u posao i struku. Znam mnoge koji su se zasitili fotografije radeći zato što moraju i žive od toga. Ja sam želeo da imam hobi koji volim i radim kad mi odgovara – zaključuje Stevan Jovanović.

B. Pavković