Ninine mustre: Ispravljanje

Okidač za ceo doživljaj je bio kontakt sa odavno izgubljenom prijateljicom iz mladosti. Zapravo to i nije bio kontakt nego pozdrav preko neke treće osobe, ali u meni se uključilo neko čudno osećanje za koje nisam imala objašnjenje, ali budući da je bilo neprijatno, tražilo je da se malo preispitam i otkrijem šta mi poručuje.

Nakon celog dana neke neobjašnjive nelagodnosti koju bih osetila svaki put kada bih pomislila na tu prijateljicu, a bila mi je u mislima ceo dan, odlučila sam da se povučem malo dublje u sebe i potražim odgovore na neka pitanja. Zašto se osećam tako kako se osećam? I kako se ja to uopšte osećam? Šta je to? Nakon kraćeg vremena svesnog laganog disanja i postavljanja pitanja, pojavio se odgovor: krivica. Kao po pravilu, i ovoga puta, prvo mi je to zvučalo kao besmislica. Niko tu nije kriv što se prijateljstvo prekinulo. Putevi su se razdvojili i život je tekao dalje. Jedino se nakon više decenija kada se desio jedan susret pokazalo da više nemamo onu komunikaciju koju smo nekada imale. Ona i dalje živi po svom uverenju veoma nesrećan život, a ja i dalje po svom uverenju živim jedan srećan život. Jedino što sam ovoga puta imala gomilu predloga kako bi i njen život mogao da dobije jedan preokret, pa da i ona bude srećnija. U nekom trenutku mi se činilo čak i da sam doprla do nje, ali zapravo se samo potvrdilo da nemamo mi šta drugome da pomažemo ako ne traži pomoć. I tu mi je sinulo. Da, ja sam uvek osećala krivicu u njenom društvu. Iako smo obe imale sličnu životnu priču iz detinjstva, ja sam svoju prihvatala i trudila se da je razumem, da opravdam postupke ljudi iz svog okruženja, da ne budem ogorčena i nesrećna, a kod nje je sve bilo obrnuto. Ona je neprekidno govorila o tome koliko je nesrećna. Svi su bili krivi. Svi. I ja sam se u njenom društvu osećala krivom, nemoćnom da joj pomognem da bude srećna. Čak sam se i tog dana pitala šta sam joj to skrivila, pa ne želi lično da mi se javi? I dobila sam odgovor. Taj osećaj krivice nije bio zasnovan na nekom konkretnom razlogu. To je bila prilika da jedna stara, naučena i prihvaćena mustra ponašanja izađe na videlo, da je primetim i da je na taj način integrišem. Da je priznam, a ne da je izbrišem, jer to jeste deo moje ličnosti, kako ću deo sebe izbrisati? Ali sada kada taj deo sebe jasno prepoznajem, više neću dozvoliti da me kinji, tišti i muči. Živim najbolje što umem. I dalje učim. Nema krivice.

Zahvalna sam svemu u svom životu što me je dovelo do ovog trenutka u kojem sam sada. Sve nedaće, kao i lepi trenuci, svi ljudi i događaji, svi su poslužili da malo bolje upoznam sebe, da naučim da prepoznajem stare obrasce ponašanja, ali da ne upadam ponovo u njih, da ih posmatram, ali da se ne primam. Najzad sebi dajem dozvolu da budem srećna bez osećaja krivice što drugi nisu, ali tu sam za njih ako ikada istinski požele da budu.

Nina Martinović Armbruster