Zakon o ćirilici uzburkao javnost

Ovim Predlogom zakona definisano je ustanovljavanje dodatnih mera, čiji je cilj negovanje srpskog jezika i ćiriličkog pisma, kao i kulturnih i tradicionalnih vrednosti, i šira upotreba ćiriličkog pisma u javnom životu.

Šta to ustvari znači? Nove mere obuhvataju i obavezu zvanične upotrebe ćiriličnog pisma za privredna društva i druge oblike organizovanja koji posluju, odnosno obavljaju delatnost s većinskim učešćem javnog kapitala, privredna društva i druge oblike organizovanja u oblasti naučnoistraživačke delatnosti koji posluju, odnosno obavljaju delatnost sa većinskim učešćem javnog kapitala, profesionalnih i strukovnih udruženja koja predstavljaju svoju oblast na nacionalnom i međunarodnom nivou, kao i na javne servise RTS i RTV Vojvodina, u skladu sa zakonom kojim se uređuju javni medijski servisi i ovim zakonom.

Obavezna upotreba jezika i pisma u smislu st. 3. i 4. ovog člana ne odnosi se na: privatnu komunikaciju koja isključuje kontekst obavezne upotrebe jezika i pisma; pisanje i upotrebu ličnih imena; dvojezične publikacije, knjige i kompjuterske programe (osim njihovih opisa i uputstava); prihvaćenu naučnu i tehničku terminologiju; naučna i umetnička dela; naučnu i obrazovnu delatnost škola na stranim jezicima, dvojezičkih škola, kurseva stranih jezika, u skladu sa posebnim propisima; žigove i oznake geografskog porekla, kaže se u Zakonu.

Obavezna upotreba srpskog jezika i ćiriličkog pisma, kao matičnog pisma za one na koje se ovo odnosi obuhvata i pravni promet i uključuje i ispisivanje poslovnog imena, odnosno naziva, sedišta, delatnosti, naziva roba i usluga, uputstava za upotrebu, informacija o svojstvima robe i usluga, garancijskih uslova, ponuda, računa (faktura) i potvrda. Eto posla za programere, knjigovođe, čekanja u APR-u da se upiše dodatno, ćirilično ime, kao i za dizajnere koji treba da osmisle nove logoe. Potom sledi izrada memoranduma, posetnica, reklamnog materijala, kalendara, kalendara... Biće posla za mnoge. I koštaće. Koliko, ne zna se jer je Zakonom predviđeno i donošenje olakšica za one koji moraju da se prilagode novonastaloj situaciji. Kako će one izgledati, a pretpostavlja se da će imati najviše veze s porezima, ostaje da se vidi, barem dok se ne osnuje predviđeni Savet Vlade za srpski jezik, koji će sa stručnog stanovišta pratiti i analizirati stanje u oblasti upotrebe srpskog jezika u javnom životu i sprovođenja mera radi zaštite i očuvanja ćiriličkog pisma, kao matičnog pisma i predlagati preporuke, predloge i mere za unapređenje stanja.

Mnoge naučne i institucije od javnog značaja i s javnim kapitalom ili njegovim delom učestvuju u organizovanju projekata i događaja od međunarodnog značaja ili su makar okrenuti ka stranoj javnosti. Dvojezičnost u komunikaciji za njih je značila da svoje projekte, izložbe i druge manifestacije mogu da pišu latinicom, često s engleskom transkripcijom, pa će biti veoma interesantno videti kako će se u tome snaći, recimo, organizatori Egzita, najvećeg festivala u ovom delu Evrope. Isto pitanje možemo da postavimo i za neke emisije na javnim servisima Srbije i Vojvodine, pogotovo ove potonje, pošto je celokupan Drugi program RTV Vojvodina posvećen nacionalnim manjinama i nacionalnim zajednicama. Hoćemo li sad imati i ćirilične verzije ili prevode njihovih emisija ili će sve ostati po starom, saznaćemo uskoro.

Ćirilica, koju je najverovatnije sastavio Kliment Ohridski, iako je dobila ime po Ćirilu koji je s Metodijem širio hrišćanstvo po slovenskom svetu, vodi poreklo iz alfabeta grčkog ustavnog pisma 9. veka. Iz ovog pisma uzete su 23 grafeme, dok je ostalih 14, koliko ih je bilo u našem prajeziku, uzeto iz glagoljice i prilagođeno grčkom alfabetu. Latinica je takođe nastala od grčkog alfabeta, ali se u početku sastojala samo od velikih slova, dok su se mala slova razvila tek u Srednjem veku. Iz Italije se, zahvaljujući katoličanstvu, raširila po celoj Zapadnoj Evropi, da bi danas postala najupotrebljavanije pismo, pobedivši čak i Kineze, koji su uveli latinicu za sistem transkripcije mandarinskog dijalekta kineskog jezika, pod imenom pinđin.

Treba reći i da Registar internet domena Srbije i Ministarstvo trgovine, turizma i telekomunikacija odavno imaju projekat promocije ćirilizacije domena, ali se mora priznati da je vidljivost sajtova koji sadržaj objavljuju isključivo na ovom pismu mnogo manja nego ako ga objave na latinici, pa će to predstavljati poseban izazov, naročito za ustanove kulture, ionako gurnute u zapećak. O ovome treba da brinu i mediji i sve ustanove koje su na nekom državnom konkursu dobile novac, jer će to sad značiti da će i one morati da se ćirilizuju, makar dok konkurs ne istekne.

Kako će se snaći ustanove i privredna društva, obuhvaćena novim zakonom, u većinski nesrpskim sredinama, i usmerene na nesrpske govornike, tek treba da vidimo. Ostaje otvoreno i pitanje da li će ponuđenu ruku poreskih i drugih administrativnih olakšica prihvatiti i privatni lokalni mediji, koje vide kao nosioce učvršćivanja ćirilice u javni diskurs.

Ivana Radoičić