Zaboravljeni Karlovčani: Vinski trgovac Branko Marinkov

Reč je o Branku Marinkovu rođenom u Karlovcima 1892. kome zlehuda sreća nije dala da u kući koju je kupio 1937. i u njoj stvarao bogatstvo proizvodeći bermet i prodajući ga po celoj tadašnjoj državi, doživi duboku starost.

Za Marinkova se kaže da je kao i Petar Kostić zaslužan što je između dva svetska rata oživeo proizvodnju čuvenog dezertnog vina - bermeta. Po predanju, Marinkov je isprva radio kao trgovački putnik kod pomenutog Kostića da bi kasnije registrovao samostalnu trgovinu vina na malo. Za poverovati je da je ispekao ovaj drugi zanat – proizvodnju bermeta kod Kostića, i to tako dobro da mu količina vina koju su domaći vinogradari proizvodili, nije bila dovoljna, već je morao uvoziti sirovinu za proizovdnju bermeta sa strane.

– Sećam se Branka kao veoma poslovnog i vrednog čoveka, vrlo elegantnog od jutra do večeri. Bio je neobično dobar čovek, otac i suprug, i gazda kuće. U poslu i sa ljudima je imao dobar odnos. Podrum mu je bio kao apoteka – suv , lep, velik – i on je sve tu radio. U stanu koji su Marinkovi koristili bio je divan nameštaj, božanstven, ne zna se šta je bilo lepše – dnevna soba, trpezarija ili salon. U dnevnoj sobi je bila lepa četvrtasta, vrlo neobična i retko viđena furuna od belih pločica sa ukrasima. Branko je uvozio vino i od njega pravio bermet. To mu je bio glavni posao. Svuda je putovao. Sećam se da su moj tata i Laza Maširević pričali da su, kada su bili u Ljubljani na studijama, viđali tamo Branka. Njih dvojica su kazivala da bi Branko išao od stola do stola po hotelskom restoranu, predstavio se i pitao goste da li piju bermet, a kada ga oni pogledaju u čudu, on naruči turu bermeta pa počasti celo društvo – kaže Ivanka Beba Marković, rođena Grbić, koja je odrasla u istoj kući.

Branko se oženio 1931. Smiljom Nikolić iz Sremske Kamenice i iste godine dobijaju prvu kćerku Ekatarinu – Cicu, nazvanu po njegovoj majci, a 1936. i Mariju – Maju.

– Oni su bili prava gospoda. Tridesetih godina su imali auto. Družili su sa Radoševićima, Nestorovićima i drugim poznatim familijama. Putovali su dosta. Obe kćerke su bile talentovane za muziku i slikarstvo. Pored osnovne škole pohađale su i muzičku školu i imale klavir. Prema kazivanju Marije Avramović, koja ih je dobro poznavala, znatan deo nameštaja u njihovoj kući pripadao je generalu Vrangelu – kaže Nada Ostojić Agbaba, koja je takođe neko vreme stanovala u kući Marinkova, ali znatno nakon što su je vlasnici na ovaj ili onaj način napustili.

Na nesreću, Branka Marinkova 10. septembra 1942. godine ubijaju ustaše, bezmalo nadomak kuće.

– Odvodile su ga ustaše u sabirni centar i on u jednom trenutku, misleći da bi mogao da pobegne, skrene u Sabovu ulicu, i tu su ga upucali. Odneli su ga na Donje groblje u taljigama koje su bile napunjene senom, a on onako bez sanduka i bilo čega drugog leži  na tom senu. Bilo je užasno – priseća se Beba Marković.

Posle muževljeve smrti Smilja Marinkov je sama sa kćerima išla kroz život.

– Smilja je imala trgovačkog duha u sebi i pokušala je da obnovi proizvodnju bermeta – kaže Beba. – Za to je u zetu Voji Maričiću, Majinom mužu, videla partnera, ali bio je to neuspešan pokušaj. Na kraju su prešli na kečap. Posle je i to propalo. Mnogi su bili zainteresovani za recept bermeta, no nije ga niko dobio. Mislim da je jedino Voja imao recept. Maja je rodila devojčicu Marinu u braku sa njim. On je otišao u Kanadu misleći da će tamo početi proizvodnju i posle nekog vremena je ona otišla za njim. U Torontu je rodila i drugu kćer, koja je ostala u Kanadi, dok se Marina udala za Italijana i prešla u Milano. Cica je otišla na Korčulu, gde su muž Ivo Dračevac i ona napravili kuću. Njen sin Nenad je kao mali dolazio u Karlovce, kao i Marina. Sada je, koliko znam, advokat.

Kako su njih tri živele posle rata, a pre Majine i Cicine udaje, da se zaključiti iz porodične prepiske. Iz mnogih od pisama vidi se da je recept za bermet bio jedan od razloga za nevolje kojima su bivale izložene.

„Ljudi sa strane bili su lažno informisani da smo buržoazija, bogati i da nas treba likvidirati. Moji roditelji nisu bili nikakvi buržuji. Otac Branko Marinkov, rođen u Karlovcima, ne pamti oca proletera bez igde ičega. Šegrtovao je u Subotici, Budimpešti i izučio za trgovačkog pomoćnika. Govorio je pet-šest jezika, bio je vredan, ambiciozan i želeo je silno da svojoj porodici omogući bolji i lakši život. Agrarna reforma uzela nam je zemlju, a nacionalizacija porodičnu kuću“, stoji u jednom od sačuvanih pisama starije kćerke.

Smilja je umrla 1975. Po rečima Bebe Marković, Cica je dolazila posle mamine smrti u Karlovce. Ona je nešto nameštaja odnela u Hrvatsku, ali veći deo je ostao u kući. Pred dolazak izbeglica sredinom devedesetih godina prošlog veka poznati advokat iz Novog Sada, koji je bio i porodični prijatelj sa Cicom, odneo je nameštaj iz Majinog stana, za koji se ne zna gde je završio. Određena količina nestala je kada su izbeglice ušle u kuću, a deo je završio u kontejnerima preko puta. Ostali su sačuvani dokumenta i fotografije zahvaljujući  čemu je izbegnuto potpuno zatiranje sećanja na Marinkove.

Zorica Milosavljević