Vlatko Ilić, reditelj: Učimo od umetnosti

Sada je povod za intervju i selektorski angažman Vlatka Ilića na festivalu „Teatar na raskršću“ Narodnog pozorišta Niš, koji će, posle osnivanja i godine „pandemijske“ pauze, biti održan drugi put početkom septembra.

Imali ste priliku kao voditelj okruglog stola na Sterijinom pozorju, ali i kao selektor „Teatra na raskršću“ da steknete uvid u proteklu sezonu, pa - na šta nam pozorište liči?

– Igrom slučaja sam od izbijanja pandemije pratio više pozorišnih festivala na našem području, i to kao član žirija, voditelj okruglih stolova, a sada i neko zadužen za selekciju, i uvideo sam da oni nisu u toj meri presek sezone (ili nisu samo), koliko su odraz pojedinaca koji biraju predstave koje će na njima naći. I pored toga, opšti utisak koji se stiče jeste da je produkcija veća od očekivane, ali i da je ozbiljno promišljanje repertoarske politike retko, kao i projekti koji imaju razvojne potencijale. Istina je da mnoge pozorišne kuće posluju u zaista nepovoljnim uslovima za rad, ali bi, uprkos tome, trebalo osmisliti nove produkcione modele koji bi u većoj meri podržali same pozorišne stvaraoce. Uz to, neophodno je sistemski osnažiti i vaninstitucionalnu scenu, jer upravo na toj dinamici – između delovanja 'odozdo' i institucionalizovanja dobrih praksi, počiva razvoj jedne pozorišne kulture. Naposletku, potrebno je, zbog samih predstava kao i publike, dodatno afirmisati i produkcije koje nastaju mimo vodećih kulturnih centara, zbog čega, na primer, kolegama ili studentima koji me pitaju za proporuku savetujem da naprave izlet do Subotice i pogledaju nešto sa repertoara Narodnog pozorišta ili Pozorišta „Deže Kostolanji“. Drugim rečima, estetski uspešnih pozorišnih predstava ima, ali uglavnom deluje kao da one nastaju urpkos, a ne zahvaljujući okolnostima u kojima se realizuju.

Pozorište pratite i kao teoretičar, odnosno pedagog, kada gledate na savremeni trenutak, kako to izgleda?

– Pod snažnim sam utiskom punih pozorišnih sala tokom prethodnog perioda. Rekao bih da je današnji trenutak izuzetno važan za pozorište, jer je ono jedno od retkih mesta otpora diktatu digitalizacije života u celosti. Nezavisno od manje ili više uspešne upotrebe novih tehnologija kada je reč o savremenom stvaralaštvu, teatra nema bez susreta uživo, a samim tim i neizvesnosti ishoda svakog okupljanja zajednice. Nasuprot tome, tehnologijom posredovan društveni život uvek deluje na izvestan način predodređeno, i podređeno tome što se da prepoznati kao medijski zasnovan kapitalizam. Jednostavnije rečeno, dolazak u pozorište je još uvek prilika da doživimo mogućnost drukčijih iskustvenih konstelacija, a takvih prilika je sve manje, i ja se nadam da su pozorišni stvaraoci spremni da ovaj trenutak u najboljem smislu te reči iskoriste u cilju promene sveta u kojem se zatekli, a u kojem je profit mera svega.

Što se tiče selekcionog ciklusa, „Teatar na raskršću“ zahvata malo šire područje od domaćeg, ima li tu nekih pozorišnih razlika i kakvih?   

– Da, „Teatar na raskršću“ je koncipiran i pokrenut kao festival balkanskog kulturnog prostora, i ideja jeste da se u selekciji nađu predstave iz naše i iz zemalja u okruženju. I to je značajno iz više razloga. Sa jedne strane, publika u Nišu, kao i stručna javnost, biće u prilici da se upozna sa radom pozorišnih stvaralaca iz drugih sredina, dok sa druge, što je možda i važnije, festival na ovaj način postaje mesto razmene kao preduslova buduće saradnje. Primer toga jeste i predstava koja svečano otvara ovogodišnji festival, „Čudo svetog Georgija“, a koja je nastala u koprodukciji Narodnog pozorišta u Nišu, i pozorišta iz Plevena (Bugarska) i Arada (Rumunija). Što se vašeg pitanja tiče, kada su zemlje u okruženju u pitanju, razlike se pre svega ogledaju u produkcionim modelima i pozorišnim sistemima, odnosno, u manje ili više uspešnim praksama negovanja pozorišnih predstava i nakon njihovih premijernih izvođenja. Ali, osim toga, kao i kod nas, svuda nailazite na pojedince i radove koji se po kvalitetu ističu u odnosu na većinu produkcije.

Poziv, a ne posao

Kao reditelj niste dugo ili, može se reći, retko režirate. Otkud to?

– Bavljenje pozorištem je za mene oduvek predstavljalo poziv, a ne posao, zbog čega sam se prihvatao rada u pozorištu samo ukoliko bi to u umetničkom smislu doživljavao kao izazov. Uz to, čvrsto verujem da najbolja umetnička dela, naročito danas, nastaju onda kada se dovedu u pitanje ili naruše uspostavljene disciplinarne konvencije, zbog čega sam, pretpostavljam, imao dobro iskustvo prilikom, na primer, rada u Beogradskoj filharmoniji i saradnje sa muzičarima, ili koncipiranja i postavke pozorišnih instalacija zajedno sa umetnikom aktivnim u oblasti proširenih medija Vojislavom Klačarom. Pozorišni institucionalni okviri kod nas su mi često delovali tesno, ali je i tada bilo uzbudljivih procesa koji su dovodili do, rekao bih, estetski vrednih rezultata. Od, recimo, moje diplomske predstave „Sam kraj sveta“, zatim postavke Dnevnika Ane Frank u Vršcu, ili Zinovog „Marksa u Sohou“ sa Vladicom Milosavljević u ulozi Marksa. Zbog toga, i pored naučnog-istraživačkog rada koji mi zaista pruža veliko zadovoljstvo, od pozorišnog stvaralaštva ne odustajem – ali je potreban dobar razlog da bih se u njega upustio.        

Šta ste od predstava konkretno i zašto izabrali za Niš?        

– Uzimajući u obzir okolnosti u kojima se odigravao pozorišni život tokom prethodne sezone, te gotovo nepostojeću produkciju u pojedinim zemljama, direktor Narodnog pozorišta u Nišu Spasoje Milovanović i ja smo se dogovorili da se u takmičarskom programu ovog, u izvesnom smislu vanrednog izdanja festivala „Teatar na raskršću“, nađe šest predstava od kojih bi više od jedne bilo iz naše zemlje. U selekciji su se od domaćih predstava tako našle: „Za sada je sve OK“ autorski projekat Nataše Rajković, Snežane Trišić i glumaca predstave, Kruševačkog pozorišta, „Dan kada ja više nije bilo ja“, prema tekstu Rolanda Šimelpfeniga, u režiji Tare Manić, Beogradskog dramskog pozorišta, i „Ko je ubio Dženis Džoplin?“ prema tekstu Tijane Grumić i u režiji Sonje Petrović, u produkciji Srpskog narodnog pozorišta i Omladinske prestonice Evrope Novi Sad, OPENS; a od inostranih produkcija: „Kons: Novo Doba“, prema poeziji Srečka Kosovela u režiji Žige Divjaka, Prešernovog gledališča u Kranju iz Slovenije; „Pazi na prazninu“, autorski projekat Romana Nikolića u produkciji Hrvatskog narodnog kazališta u Varaždinu, i Kalderonov „Život je san“ Teatra Zong iz Bugarske, u adaptaciji i režiji Dine Markove. Uspešna selekcija je, rekao bih, ona koja dovođenjem različitih predstava u jedan referentni okvir omogućava nov uvid, zbog čega ovogodišnji izbor obuhvata prevashodno one poetike koje, sa eksplicitnom namerom ili ne, reflektuju iskustvo života tokom prethodne pozorišne sezone, ujedno anticipirajući dalje razvojne tendencije teatra. Ne zaboravimo da proizvodnja estetskog neretko prethodi ustanovljenju praksi organizovanja društvenog života (jednostavnije rečeno, to kako nešto vidimo, čujemo i sl. usloviće i način na koji se prema njemu odnosimo), i da smo još jednom u prilici da od umetnosti učimo.

Igor Burić