Prečanska leksika: Kastrola ili sud iz kojeg je svako jelo bilo slatko

Jer tučana posuda s današnjim imenom dublja šerpa, bila je carica ognjišta pre svih ceptera, ekspres lonaca, teflona, keramičkih tiganja i ostalih laboški. Ima je u više veličina, ali se delila na male i velike. Najbolje izdanje imalo je i tri izlivene noge. Ko nije kuvao na vatri, nema pojma koliko je genijalno ukrstiti sayak i tiganj. Naročito zimi. Naložiš dobro peć, ukadiš ognjište, pa pažljivo (uz žarilo) smestiš u sredinu punu kastrolu. A u njoj sve spremno: sitno naseckan lukac (crni), krompiri sečeni uzduž tanko, pet režnjeva slanine od gronika, dva-tri parčeta polusuve kobasice (od sutra može i presna), mlevene paprike samo zbog boje, prstohvat bibera u zrnu, soli tek-tek... Lineš malo vode. Peć zatvoriš i poklopac podupreš žutom cigljom. Posle je optimalno gledati prenos neke dobre fudbalske utakmice, ali kako je recept iz davnih vremena, sledi dobra dremka, ali s druge strane pećke, na banku ili u zapećku. Nije trebalo navijati satove, što podsećaju kad je jaje kuvano ili štrudla pečena. Gladna čeljad je već posle prvog poluvremena zamišljene utakmice graktala: Jel’ gotovo? Vadi već jedared, zagoreće!”

Teže je bilo čekati to dodatno vreme da se prvo skloni ona žuta ciglja (i ona se dobro ugrejala), pa malo ohladi peć iznutra i tek onda nekako izvuče kastrola, još vrela, pomalo posuta sitnim pepelom (promaje ima i u pećki!) Svi da drže ruke k sebi - još je vruće. Proba se prvo kiseli kupus, pa tek onda - krompirača. Tako se kuvalo i svako drugo zimsko jelo: slatki kupus, pekarski krompir, kolenica, sušena i sveža rebra, krmenadla iz salamure, podvarak, naročito... Sve tzv. prosta jela.

Za sofisticiranija jela, razne sosove i prelive, služila je mala kastrola, bez nožica, koja je vrlo dobro sarađivala sa svakom plotnom. Moglo se bez žurbe mešati varjačom, tuč nije žurio, ali je na vatru, ipak, trebalo paziti, držati je ujednačenu, znati da se kastrola dugo hladi, izmaći je na vreme, čim ključa. Zato je bilo vrlo važno slušati glavnu redušu i pamtiti njene savete. Ili sopstvenu ženu, koja kaže: „Idem kod komšinice Jele na pet minuta, a ti promešaj paprikaš svako pola sata!”

Kastrola je zaista bila čarobna posuda. Manje familije su iz nje i jele. Zašto bi muž i žena (osim ako on nije baš neki namćor ili nedajbože, mamuran) prljali tanjire za malo krompirače u zimsko predvečerje! Nek svako krene sa svoje strane, tu gde se već malo prohladilo, dok pire i kusaju, napuniće stomake, ostaće i za vaške, možda čak i za svaki slučaj (ako neko naiđe!) Svejedno, kastrola se na kraju morala dobro isprazniti, ogrepsti koricom hleba, jer se suva vrlo teško prala.

Ni stara kastrola, već izgustirana, nije za bacanje. Iz nje su davali vode pilićima. Bila je teška i čak ni matori petao je nije mogao prevrnuti. Samo nije smela da se napuni vodom do vr’a, da se koje pile ne udavi. Ta neizbežna težina tuča činila je kastrolu zaista univerzalnom. Čak je mogla biti i moćno oružje, buzdovan, pa stari bećarac veli: „Lolo moja, baš si prava lola / Tebi treba o glavu kastrola!”

Knjige recepata francuskog i engleskog govornog područja navode kaserolu kao specijalni sud od pečene zemlje, stakla ili tuča, gde se sprema (istoimeno) jelo, obično od mešanog povrća i mesa. Kao u našoj kastroli. Reč, inače, potiče još od starog grčkog, a znači malu kadu. Ima i u hemiji isti naziv za sud gde se tečnost zagreva dok skroz ne ispari. Nije jasno zašto se povukla pred modernijim sudovima, kad su sva jela iz nje nestajala u medeni kus. Istina, ima je još u obliku tučanih tiganja i kotlića, ali klasičnih kastrola sve manje. Ipak je bila livena za otvorenu vatru, a ne za ringle i rerne na struju.

Pavle Malešev