MI­LAN SR­DIĆ, NO­VI­NAR Ovo je vreme "navijačkog" novinarstva

U svojim prilozima iz Srpske Atine pokazuje nam sve njene boje, upoznaje sa ritmom grada i njegovom energijom, kao i ljudima koji u njemu žive. Sa lica mesta nas izveštava i o najvažnijim događajima i donosi najsvežije informacije iz Novog Sada, u kojem je angažovan kao šef dopisništva RTS-a. Milan se tokom dugogodišnje novinarske karijere ostvario i kao urednik informativnog programa lokalnih radio stanica, ali i kao voditelj Jutarnjeg programa Javnog servisa Srbije.

Radeći uz najveće medijske profesionalce u zemlji Milan je „krao” zanat i sticao ozbiljno znanje koje danas daje samopouzdanje svakom njegovom „lajvu” i kreativnost svakom prilogu koji pošalje iz Novog Sada. Upravo o njegovom iskustvu i novinarskoj karijeri razgovarali smo sa Milanom Srdićem, koji nam je, između ostalog, ispričao i kako se svojevremeno susreo sa Aleksandrom Tijanićem i njegovim načinom rada, ali i da li je nekad dozvoljeno pokazati emocije u kadru.

Danas praktično da i ne postoji televizija koja, poput RTS-a obučava mlade novinare za rad pred kamerama. Koliko je takva škola profesionalizma, koju ste, nakon dragocenog iskustva na B92 prošli, za vas bila značajna i koliko vas je dalje odredila kao novinara?

– Imao sam tu sreću da, pored fakulteta, završim i razne kurseve poput snimanja kamerom, montaže. Televizija jeste kompleksnija od ostalih medija jer podrazumeva i sliku kao najvećeg saveznika TV  novinarima. Kada naučiš da snimaš i montiraš onda razumeš i svoje kolege snimatelje, ali i kako da ispričaš priču slikom. RTS ulaže u svoje novinare tako što nas šalje na razne obuke i dosta mojih kolega ima ove veštine. U jednom velikom sistemu, kao što je RTS, ne učiš samo od kolega novinara, jer se često zaboravljaju i oni koji su iza kamera, a bitan su šraf u proizvodnji programa i veoma veliki profesionalci. I ta škola je dragocena. Na RTS sam došao još 2009. godine, a pre toga sam radio na TV B92. Verujem da je svima poznato da je i ta televizija „rasadnik“ profesionalaca, a mnogi od njih danas su jedni od najboljih novinara u Srbiji. Raditi u takvom okruženju je i izazov i blagoslov. Ono što je tadašnju B92 činilo posebnom je odnos među kolegama. Svi smo bili prijatelji, pa onda kolege. I danas su mi neki od bivših novinara i snimatelja B92 najbolji prijatelji.

Jedan ste od onih medijskih radnika čiji je potencijal prepoznao i čuveni Aleksandar Tijanić, koji je insistirao da se oprobate kao voditelj Jutarnjeg programa RTS-a jer je smatrao da takvu emisiju treba da vode novinari. Šta mislite koliko je za gledaoce dragoceno kada jednu od najvažnijih emisija vode upravo novinari, a ne prezenteri ili voditelji? Koliko se od toga danas odstupa na domaćim TV stanicama? 

– Informativne emisije mogu da vode samo novinari, jer to podrazumeva da redovno pratite sva dešavanja u zemlji i to u svim oblastima. To jeste naporno, ali jedino tako možete da budete dobar novinar. Isto tako trebalo bi da poznajete srpski jezik, da obogaćujete vokabular čitajući knjige. Taj veliki Tijanić je znao da pozove nas nekoliko u kancelariju i da nam da zadatak da pročitamo neke knjige, a zatim i da nas presluša! Da, imao je vremena za to. I ko nije uradio „domaći“ ne bi se lepo proveo. Dešavalo se i da me pozove u kabinet i skoro dva sata mi diktira kako da se ponašam u studiju, od toga kada je gost neprijatan, do toga kako se u studiju sedi na barskoj stolici, a kako u sofi. Nažalost, na većini televizija ovo je poslednja stvar koja se traži od novinara i to se primeti. U zabavnom programu vam ne trebaju toliko novinarske veštine i mislim da ima dosta kolega glumaca, voditelja koji to veoma dobro rade.

Koji svoj prilog pamtite kao najlepši, najkreativniji ili vama najdraži, a zbog kojih ste imali knedlu u grlu?

– Ima veoma mnogo priloga koje volim. Posebno one koje sam radio dok sam bio u redakciji „Oko magazina“. Tamo imaš mogućnost da radiš priče iz raznih uglova, analitički, a nisi vremenski ograničen na maksimalno dva minuta, što je slučaj u ostalim informativnim emisijama. Posebno mi je drag serijal „Srbija za poneti“, koji sam radio zajedno sa Irinom Ivić. Ceo je snimljen mobilnim telefonom, sami smo snimali i montirali priloge. Knedlu u grlu imam uvek kada radim priče o ugroženima, slabijim od nas, onima kojima treba pomoć ili im je učinjena nepravda. To me najviše boli. Nepravda. I danas mi se dešava da mi krenu suze i dok nekoga intervjuišem ili dok montiram prilog.

Izveštavajući o smrti Đorđa Balaševića veoma emotivno ste doneli priče o njegovom ispraćaju. Koliko je teško, uprkos profesionalizmu, sakriti emocije u novinarstvu i da li je nekada ipak uredu pokazati stav?

– U tim trenucima hodaš na ivici. Stav ne smeš da imaš, ukoliko poštuješ etički kodeks novinara. Pogotovu na televiziji. Na tebi je da pokažeš „za i protiv“, a gledaoci su dovoljno inteligentni da shvate poentu. Danas imamo takozvano „navijačko novinarstvo“ i nikako ne volim tu podelu na vladine i opozicione medije. To je suprotno samoj suštini medija. Nažalost, „navijanje“ je prisutno i kod jednih i drugih i mislim da se na taj način vređa inteligencija publike. Kada sam izveštavao ispred kuće Balaševića jedino u glavi mi je bilo da ne zaplačem. Umro je jedan čovek i to ne običan čovek, već vanserijski umetnik, zmaj. Posebna priča je što sam imao tu čast da ga poznajem, da sedim sa njim u njegovoj kući i upijam svaku reč. Olivera i Đorđe, za one koji su imali čast da ih upoznaju, su posebni ljudi. Zaista me je iznenadilo što su svi domaći i regionali mediji pisali o tom uključenju u „Dnevnik“ kada mi je glas drhtao. To nije bio ni stav, niti neprofesionalizam, već iskrena reakcija na bol koju sam tada osećao.

Već nekoliko godina radite kao šef RTS-ovog dopisništva u Novom Sadu. Uspevate li da isključite telefon nakon završenog radnog dana ili posao dopisnika podrazumeva da ste stalno na oprezu?

– Već duže vreme pričam kako ću uz radnu listu da prilažem i listu poziva tokom dana. Telefon mi non-stop zvoni i nema pravila u koje vreme. To je cena posla dopisnika i veoma je naporno. Posebno za mene, jer se trudim da odvojim privatni, od profesionalnog života. Nažalost, još nisam naučio kako.

Kažu da je najveća privilegija danas raditi posao koji voliš, a vi ste, bar to kraj malih ekrana tako deluje, neko ko istinski uživa da saznaje i najvažnije informacije prenosi javnosti. Šta vidite kao najveću draž novinarstva? Šta je to zbog čega vam srce zaigra svaki put kada stanete pred kamere?

– Ljudi koji rade u medijima su „velika deca“. A dečja ljubav je najiskrenija. Igraš se na poslu, onako dečje, iskreno. Tako bi trebalo da bude i jedino tako sav stres, koji donosi ovaj posao, možeš da preguraš. Srećan sam što mogu da se igram i ne moram da odrastem. Znate kako deci zaigra srce kada dobiju novu igračku? Mislim da je to ključ. Najveća draž je kada možete da promenite nešto, ispravite nepravdu, pomognete nekome. Onda srce najviše igra.

Šta biste, posle velikog iskustva koje imate iza sebe, voleli da ponudite domaćim medijima? Postoji li format u kojem biste u budućnosti voleli da se ostvarite?

– Dokumentarni film. Imao sam dodira sa tim, ali ne kao autor celog filma ili režiser. Već radim na tome, a nadam se da će u bliskoj budućnosti biti i prva premijera. Voleo bih i da napišem knjigu, to želim već dugo.

Vladimir Bijelić

foto: Filip Bakić

Manipulacija lažnim vestima kao opasno „oružje”

Jedno vreme organizovali ste i radionice na kojima ste govorili o medijskoj pismenosti. Menja li se situacija po tom pitanju? Postajemo li više informisani i umemo li da čitamo „između redova”?

– Internet je dosta toga promenio, ali je pitanje da li na bolje ili lošije. Plašim se da je ovo drugo pobedilo. Fenomen „lažnih vesti“ je na mreži sve prisutniji, a takozvani „spin doktori“ sve veštiji. Mislim da nismo napredovali kao društvo u tom pogledu, a to najviše odgovara centrima moći. Ljudi koji ne misle svojom glavom, već sve što im se servira prihvataju bez kritičkog stava. Postoji milion načina kako neku vest možete da predstavite, da „zavrtite“, da bi izgubila svoj smisao. To je čitava doktrina i postoje mehanizmi kako se to radi, a sa druge strane,  stoji konzument nimalo svestan na koji način se može igrati sa njegovim ubeđenjima i stavovima. Nije to slučaj samo u Srbiji. Ova vrsta manipulacije mnogo je prisutnija u takozvanim razvijenim demokratskim društvima.