Prečanska leksika: Escajg

Kad smo bili mali neizbežno pitanje u dugim popodnevima bilo je: “Šta ima za večeru?” upućeno obično glavnoj reduši i jedinoj ženskoj osobi u kući (na salašu) Májki (Babi) jer su roditelji bili na njivi. Gotovo isto tako čest odgovor je: “Leba i jezika!” Postojala je i surovija varijanta: “Leba i prstiju!” Svejedno, prsti su se morali prati makar bili pojedeni, a uvek se nešto našlo za večeru. Bar šunke. Koju moja mati nikad nije volela. Kako svi ostali jesu, retko su je pitali zašto je ne voli. “Zato jer pojedem više nego što mi treba pa sam ceo dan žedna”, jedared je objasnila šunkofobiju.

Večeralo se uz pomoć pomenutih organa, jezika i prstiju, ali i drugog alata: brici, poneke kašike (plekane ili drvene), dve-tri viljuške, raznih lončića (opet plekani), ćupića, čak i čaša.

Za escajg je svako dete čulo tek kad je doraslo da gleda kako se slavi Sveti Nikola, posle još i Božić ili ga odvedu u neke svatove. Pre nego što su otišle Švabe i neki naši rođaci su imali escajge, a posle gotovo celo selo. Escajg je, uostalom, nemački naziv opreme za jelo. Složenica Esust znači i oblapornost, halavost.

Englezi escajg zovu silverver, dakle srebrna oprema, valjda da istaknu svoju neuporedivu gordost, mada se zna dobro kako su jeli bravetinu pre no što su postali pomorska sila, kako im je prošla Ana Bolen i druge kraljice, te da je i oholost jedan od sedam smrtnih grehova, kao i nezasitost.

Srbi južno od Dunava i Save su čuli za reč escajg samo ako su bili u gostima kod Prečana. Tamo se on raščlanjava, prirodno, na kašike, viljuške, noževe, te dodatke, varjače, kutlače, poslužónice, dakle sipaće kašike i obavezno - makaze za sečenje pečene prasetine. Najbolji je escajg što se na kraju svečanog obeda sav uprlja, bez obzira na njegovu cenu i prethodni sjaj.

Mađari imaju lepu poslovicu pre odlaska ne neki pir. Kažu: ješće se velikom kašikom. Amerikanci, pak, ne poklanjaju veliku pažnju escajgu ni etikeciji za stolom. Naravno, svugde će se naći sve od silververa (najčešće plastično, vrlo kvalitetno), ali  većina gostiju jede samo viljuškom, gotovo polovina levom rukom, jer se tamo deca ne prisiljavaju ni da budu obavezno dešnjaci. Upotreba leve i desne ruke mučila je i Lalu, vrednog, bogatog i stamenog domaćina, pa jedared upita goste iz varoši: “Jel’ istina da vi u gradu držite viljušku u levoj ruki, a nož u desnoj dok jedete piletinu?” “Jeste, Babo, tako se po bontonu jede pile!”, obavesti ga je najotresitija snajka. “Verujem, samo kojom rukom onda držite batak!?”– čudio se Bába, sve dok mu nisu brzo usuli novi špricer.

Možda je isti Lala imao još jedan nesporazum oko upotrebe escajga. Dok je putovao vozom sedeo je u kupeu, onom drvenom, sa stasitim i baš lepo udešenim Crnogorcem, sve s pojasom i za njega zataknutim yeferdarima, kamama, sabljama, jataganima, čak i jednom lulom. Posle kurtoaznih pitanja Lala ne izdrža već upita saputnika: “A šta će tebi, moj prika, toliki escajg?” pokazujući na arsenal. Đetić nije razumeo šta je upitan, ali ljubazno objasni: “To mi je svijetlo oružje. Evo, vidiš ovijega noža. Taj ti je pošjekao na hiljade glava!” “E, sad razumem” – obradovao se Lala. “Mora da vam je dobro rodio kupus, baš zgodna nožekanja”! Dijalog se završio miroljubivo mada nije bilo trgovine, iako je Lala hteo da kupi jednu kuburu, da plaši vrane jer su mu te godine zdravo iskljucale bostan.

Vredne domaćice vole velike i bogate escajge, ali su ih nove snajke, a naročito služavke, uvek mrzele. Mnogo je tu kašičica, viljuščica, raznih noževa, te za meso, te za kolače, nezgodnih kutlača za pranje, a sve još nacifrano šarama, teško za pranje, naročito brisanje. Još ako je escajg za “gros”, 12 tucadi, za 144 osobe! A ima i takvih. Dinastije i važne familije su na escajgu imale izlivene grbove, a posle značajna turistička mesta počela da prodaju kašičice i viljuške s oznakom grada, regije, u boji, pa još emajlirane, kao suvenire. Mogu se i sad kupiti, ali su vrednije ako se ukradu, što ugostitelji znaju pa ih uračunavaju u cenu usluge.

Savremeni su escajzi jednostavniji, lakši za dezinfekciju i odlaganje do naredne prilike, velikog ždranja. Mnogi se drže samo u fiokama i pregradama, dok su nekad u kabaste kutije, nežno polagani u svilene ležajeve.

Delovi escajga su odavno u poslovicama pa se za rasipna naslednika kaže: “Prodao je svo porodično srebro”, dok brižne majke opominju “Nož, viljuška i makaze, decu unakaze!” Plaše ih da budu oprezna, naročito s noževima, mada oni nikad nisu tako oštri kao brice. U Americi sam video u nekim novinama preko cele strane: “Digao ga viljuškar jer je previše dizao viljušku!” Bila je i slika kako su jednog mog sugrađanima u Klivlendu (Ohajo) odneli u bolnicu dizalicom kroz srušeni krov i plafon jer je nagurao na oko 500 kila. Još jedan dokaz da je escajg samo alat, kome ne treba robovati. Zar se ne kaže: pečenje je bilo jako dobro, prste da poližeš! A ne escajg da poližeš.

No, razni ljudi - razne ćudi: na Dalekom istoku je ceo escajg, kod nas težak bar kilo po osobi - sveden na dva laka drvena štapića. Navodno, čak i sumo rvači samo sa njima nabiju svojih dva tovara.

Pavle Malešev