Priča o tamburaškoj pesmi: Kako je Ratko Šoć zaustavio Dunav?

Tamburaši se i danas ore sa vojvođanskih salaša ili kafana smeštenih u jezgrima najurbanijih panonskih gradova. Melodije setne, tekstove poznati, a lica izvođača uvek ozarena kako bi pijanog gosta još više omamila da odreši kesu. Tamburaška priča nije od juče i traje više od jednog veka. Po starim žicama drvenih instrumenata sviralo su se i tokom Prvog i Drugog svetskom rata, preživele su stradanja i trendove, a priče o pesmama uz koje se lome čaše, neretko ostaju izvan margine trominutne kompozicije koja kratko traje dok nailazi nova. Takva je priča i osamdesetdvogodišnjeg Ratka Šoća, akademskog slikara, aforističara i autora čuvene pesme „Osam tamburaša s Petrovaradina“.

I Šoć se kadkad zadesio u kafanama širom Vojvodine i slušao vlastito remek-delo, dok su veseli ljudi oko njega, nesvesni prisustva autora, uz dignute čaše ispijali vino. Tako je jednom prilikom u somborskoj kafani „Fijaker“, na kojoj je Šoć izlagao svoje slike, za autore posle izložbe bio organizovan prijem, kada su zasvirali tamburaši.

- Trebalo je da se napravi kalendar za našim slikama. Pored mene je sjedeo profesor Miodrag Vartabedijan sa Akedemije, izvrstan esteta i gitarista. Preko put nas je bio vlasnik štamparije iz Beograda, koji je došao da uradi kalendar. Zasvirali su „Osam tamburaša s Petrovaradina“. Vlasnik štamparije pitao je profesora Vartabedijana: ‘Znaš li ko je napisao tu pesmu?’  Profesor kaže „odavno je ta pesma“. „Napisao je taj koji sedi pored tebe, Ratko“. „Ma nije moguće“, odgovorio je profesor. Ustao je, pružio mi ruku i rekao: To je moja omiljena pesma koju često sviram“, priseća se Šoć.

Pesmu Osam tamburaša s Petrovaradina, Šoć je posvetio Janiki Balažu.  

- Janika je jednom došao kod mene u Vrbas i rekao: Ratko, kada mi to izvedemo, pucaće Petrovaradin.  Neverovatno kako je na tako malom instrumentu izvodio velike melodije, priča Šoć.

I pucao je Petrovaradin 70-ih i 80-ih godina. Do tada Orkestar Janike Balaža poprimio je ime poznate pesme i ostao upamćen kao “Osam tamburaša s Petrovaradina”.

Rale, šaraš li?

Ratko Šoć danas živi u Vrbasu. Za sebe kaže da je, pre svega, likovni umetnik. Izlagao je na brojnim domaćim i internacionalnim izložbama. I danas stvara u svom ateljeu u Vrbasu.  U njegovom gradu ponekad ga sretnu njegovi drugari penzioneri i pitaju:

- Rale, šaraš li?“

- Šaram, šaram.

- U penziji si i još šaraš.  Ponekad, kako kaže, svrati na Tvrđavu.

- Posjetim tvrđavu ali nekako sa sjetom. Mnogih više nema i kada hodam, hodam po ritmu i samo što se ne okrenem da vidim prate li me “Osam tamburaša” Janike Balaža.

Međutim, ističe da je sretan što je njegova pesma zaživela i što je ostavio traga u gradu svoje mladosti i uspomena.

Pesma je prešla granice Petrovaradinske tvrđave i počela do ođhekuje po čitavoj Jugoslaviji.  Prva, originalna izvedba pripisuje se Milošu Miloševiću, aranžman je uradio Janika Balaž, a ploču je izdao PGP RTS.   Ipak, Šoćevo autorstvo je, u naletu mnogih koji su prepevali ovu pesmu, ostalo u senci. Neretko menjan tekst i aranžman ipak nije mogao da zaobiđe “dušu” ove pesme. Mnogi misle da je “Osam tamburaša s Petrovaradina”  zapravo delo Zvonka Bogdana, koji je pesmu najvećim delom i proslavio. Međutim, tek pre tri godine, Šoću je i zvanično priznato autorstvo.

Volim, ljubim, ništa čudno

- Mika Antić mi je za “Osam tamburaša” govorio da je to kao i svaka ljubavna pesma … volim, ljubim, ništa čudno. Ali odakle on zaustavi Dunav preko nas živih pored reke. Taj stih mu vredi pet pesama - priseća se Šoć reči velikog pesnika sa kojim se družio.

- Mnogi su dodavali riječi i mijenjali strofe, a neki su dodavali i svoje ime kao koautora i autora. Tako je uradio i Zvonko Bogdan. Izmjenio je strofu i stavio “vodiću te na venčanje”. Vodi se krava na vašar. Sa ženom se ide. Nikada se nije javio ni izrazio želju da me upozna - navodi Šoć.

Priča o „Osam tamburaša s Petrovaradina“ Janike Balaža je vojvođanska lektira, jugoslovenski roman i svetska literatura. Tome svedoče i njihovi nastupi na gotovo svim kontinentima gde ljudska ruka diže čašu vina i duša zapeva setnu pesmu.  Ipak, njihova priča je prevashodno priča Novog Sada i Petrovaradina, koja je izgradila kulturni identitet ovog grada, kaže hroničar i publicista Zoran Knežev, autor knjige „Tamburaške priče iz davnina“, u kojoj je pisao i o orkestru Janike Balaža.

- Na svirke čuvenih Osam tamburaša s Petrovaradina, 70-ih i 80-ih godina prošlog veka, autobusima su dolazili ljudi iz čitave Jugoslavije i Evrope. U to vreme, Novi Sad je bio bastion tamburaške muzike. Dešavalo se da nema slobodnih mesta, pa se prisustvo na svirkama moralo zakazivati i mesecim unapred - kaže Knežev.       Pesma Ratka Šoća, dodaje on, proslavila je tamburaški orkestar Janike Balaža i odredila njegov identitet na kojem i danas počiva.

- Oni su sa tom pesmom žarili i palili i izvan granica bivše Jugoslavije. Svirali su i na privatnim proslavama predsednika Tita. Pesma je ostavila dubok trag, ne samo u tamburaškoj, već muzici uopšteno na ovim prostorima - objašnjava Knežev. Za Šoća, Knežev kaže da ne samo da je proslavio Janikin orkestar, već je „sebe utkao u jednu neizbrisivu tamburašku priču“.

Petar Alimpijević