Dnevnik u viševekovnom selu – Toba (foto)

I sve što smo znali o tom mestu jeste da nam nije blizu i da, zapravo, nemamo pojma gde se tačno nalazi. Dobro, nadomak je Nove Crnje i „slepo je crevo”, i to je to.

Stoga smo prošle nedelje rešili da se konačno uputimo ka njemu, oduševljeni što se uklapa u ovogodišnji serijal, ali i daleko manje sretni što će taj put u nepoznato biti propraćen nepodnošljivim vrućinama.

U svakom slučaju, mapa i putokazi navode da, čim uđete u Novu Crnju, skrećete levo, i sve što treba da radite dalje jeste da se držite jedinog puta pred sobom i eto vas u - Tobi. Po širini, pohabanosti i divljoj vegetaciji kroz koju se naziru plodni atari, tačno znate da ste negde u Banatu i to u kraju u kom se ne zalazi često.

- Ovo je mirno mesto, to mogu da vam kažem - najveća je prednost Tobe, ističe predsednik Saveta Mesne zajednice Deže Balaž, koji je odlučio da ostane u svom selu jer je počeo da se bavi politikom još pre tri decenije. - Postoji infrastruktura, a ono što nema - nema.

I čega sve nema u Tobi? Pa, možda je lakše reći čega ima... Prodavnica. Crkva. Dobrovoljno vatrogasno društvo. Lovačko društvo. Kulturno-umetničko društvo. Udruženje žena. Ugovorna Pošta. A poslastičarnice, kafane, apoteke, gvožđare, prodavnica tekstilne i prehrambene robe, lekara...? Ne, toga (više) nema. I koliko god da 300 tobljanskih duša muku muči zbog silnih nedostataka, nisu u moći da bilo šta urade po tom pitanju.

- Imamo skoro 30 odsto stanovništva koji su penzioneri, a penzije, naročito poljoprivredne, su baš male, jedna iznosi oko 12.300 dinara, nema logike, a udovice, koje su bile domaćice, imaju pravo na tu penziju od pokojnog supruga, ali samo 70 odsto - napominje naš domaćin, dodajući kako, s druge strane, već deset godina imaju problem s masovnim odlivom stanovništva otkako imaju pravo pravo na dvojno državljanstvo. - Više od polovina sela poseduje mađarski pasoš i zbog toga je broj stanovnika opao, oko stotinu njih je sigurno otišlo za ovo vreme. Neki odlaze i tamo žive stalno, neki se vraćaju. Ima ih u Mađarskoj, Austriji, Švajcarskoj, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, čak i u Australiji.

Ostrvo usred močvara

Toba je najmanje selo u opštini Nova Crnja i zvanično su ga osnovali 1795. godine doseljenici iz Segedina i Makova koji su se uglavnom bavili baštovanstvom.

Naziv potiče iz mađarskog jezika i označava ostrvo na jezeru, budući da je taj kraj u ono vreme bio poprilično močvaran, te su žitelji na jednom od „ostrva” počeli da rade i žive.

Oni koji su rešili da ostanu mahom se bave poljoprivredom, dok dvadesetak pari ruku radi u Kikindi ili Novoj Crnji.

- Ima desetak većih gazdinstava koji imaju više zemlje, a ostali, koji imaju manje, oni samo preživljavaju. Koliko čovek ulaže u poljoprivredu, toliki prihod i može da ostvari. Nekad su ljudi uzgajali semena cveća, paradajz, krastavac i nosili su u inostranstvo, a sad su to žito, kukuruz, suncokret. Dosta meštana, koji imaju mađarsko državljanstvo, kupuje mehanizaciju, zemlju i seoske kuće pomoću fonadacije „Prosperitati”, i u odnosu na broj stanovnika, dosta ljudi je iskoristilo to pravo - priča Balaž.

Iz Tobe se ne može izaći ni kad „gori”

Jožef Aranjoš, rođeni Tobljanin, iz svog mesta nije izažao bar dve godine. Čak ni do obližnje Nove Crnje. Budući da nemaju autobuse, a vala ni kola, ovaj dobrovoljni vatrogasac, koji čeka na penziju iako već otkad ne može da radi zbog zdravstvenih problema, deli tužnu sudbinu sa svojim meštanima koji nisu u prilici da izađu iz Tobe, pa čak i kad im „gori”.

- Ovde je nekad bilo svega, a sad nema ništa. Bila je i kafana, poslastičarnica... Što smo dozvolili da sve propadne? Pa, svi su otišli na stranu, gde su išli u školu, tamo su i ostali, a ovde je sve propalo - objašnjava nam deda šestoro unučadi, dok sedi u ’ladu ispred Dobrovoljnog vatrogasnog društva, nadajući se da mu odmor neće prekinuti neka nemila intervencija.

Kako pamti tokom svog četrdesetogodišnjeg staža u DVD-u, nekad je bilo više od 60 vatrogasaca u Društvu, imali su žensku, mušku i dečju ekupu, išli su na takmičenja, a sad jedva da ima njih dvadesetak „matoraca”. Ako ništa, bar im vozilo pali, odnosno traktor kojim vuku cisternu.

- Da mogu, ja bih u Tobi napravio mladima da imaju gde da idu da se zabave, jer momentalno imamo jednu prodavnicu i ništa drugo - priča nam Aranjoš, prekrštenih ruku i razmršenih sećanja.

Takođe, đaci i studenti koriste sva moguća prava na stipendije koje im se nude, kako od naše, tako i od Mađarske, te u tom smislu, najbolje prolaze prvaci koji za polazak u osnovnu školu dobijaju razne pakete i finansijsku podršku.

- Ove godine ćemo imati četvoro dece na mađarskom i dvoje na srpskom jeziku koji će poći u prvi razred - dodaje predsednik Saveta, pojašnjavajući da u Tobi deca idu do četvrtog razreda, nastavu pohađaju na srpskom i mađarskom u dva kombinovana odeljenja.

Iako ih je malo i iako se relativno drže zajedno, uvek se nađe razlog za neko mimoilaženje i neslaganje u selu. Ipak, činjenica je da su im svima potrebne iste stvari - asfaltirane ulice, kapela na groblju i, kako je obećano, rehabilitacija i proširenje puta od Nove Crnje.

Lea Radlovački