TVOJA REČ Damir Trnovac (30): Krivolov i trovanje najveći problemi ptica

Njih izučavaju ornitolozi iz Društva za zaštitu i proučavanje ptica Srbije (www.pticesrbije.rs), među kojima je i Novosađanin Damir Trnovac (30) koji je tim poslom počeo da se bavi sasvim slučajno.

- Ja sam uvek voleo prirodu, ali sam se bavio sisarima, a ptice me nikad nisu zanimale. Da, to je jako zanimljivo... Ali, krenuo sam s drugarima da radim tu i tamo neke akcije, i onda sam shvatio da je to Društvo jedino koje zapravo nešto radi i radi kako treba, tako da smo nastavili saradnju. Od 2010. sarađujem s njima, prvo kao volonter, a zaposlili su me kad je krenula pandemija.

Šta je toliko posebno u vezi sa pticama da su te „otele“ od sisara?

- U suštini, lepo su istražene, a i tu je baš fina ekipa ljudi i oni su glavni krivac što sam došao. Ali, ptice imaju tu neku draž koju sisari nemaju, možeš da ih vidiš svuda i stalno, da ih čuješ, a sisari su malo teži za rad.

Imaš li neku pticu koja ti je najdraža, najlepša od svih?

- Imam tri! Ali ne znam za koju da se odlučim...

Kaži nam sve...

- Recimo, vivak. To je vrsta ptice koja živi na močvarnim staništima, sad ću ti pokazati sliku pa ćeš videti zašto mi je lepa...

Garant je neka šarena...

- Jeste. Evo, ovo je vivak, jako luda ptica. Ima ćubicu i perje joj se presijava... Čuje se kao arkada, jako je zanimljivo. Imaš ih u svim atarima, manje-više... Njima baš treba močvarna livada, gde plavi... Recimo, u Koviljsko-petrovaradinskom ritu je ima koliko hoćeš. Zanimljivo je to što lete kao leptiri. Blesavi su jako.

Jesu li zaštićena vrsta?

- Jesu. Druga najdraža ptica mi je modrovrana, ona je kritično ugrožena i zaštićena, a treća je pčelarica. Nju ćeš jako zavoleti...

Gde ima pčelarica kod nas?

- Gde god imaš neko peskovito zemljište. Fora sa ovim pticama je što su sve selice i jako su ugrožene jer ih love pri selidbi. Kad na banderama vidiš kućice za ptice, recimo kad ideš iz Novog Sada ka Zrenjaninu, pa tamo kod Aradca, one su postavljene za njih kako bi se gnezdile. Tu gde su slatine i livade, njih ima.

Kako, u stvari, izgleda tvoj posao kad si na terenu? Legneš na travu, uzmeš durbin i posmatraš?

- Nekad moramo da idemo ujutru u pet, sedam, zavisi gde idemo i šta radimo. Kad je leto, idemo što ranije kako bismo mogli da dišemo na terenu. Popakujemo svu opremu, moje oči su dvogled, fotoaparat je obavezan jer njime dokumentujemo.

Vi beležite ptice, pratite kuda se kreću...?

- Mi imamo nekoliko projekata i po njima radimo na terenu, a zavisi da li su oni u vezi sa stradanjima ptica, monitoringom, revitalizacijom staništa i slično, po tome beležimo neke stvari. U suštini, mi beležimo sve što vidimo i čujemo. Preleti nas 20 vrabaca, mi ih upišemo. Postoje tu i neki kodovi, kako se oni ponašaju, da li pevaju teritorijalno, da li hrane mladunce, prave gnezda i slično. E sad, imaš onaj drugi, manje zanimljiv deo, kad sediš u kancelariji i obrađuješ podatke, vodiš evidenciju poziva, ljudi te zovu jer su našli sovu, vrapca, povređenu senicu i tako dalje... Ali, u suštini, mi nismo adresa za takve pozive, već se treba obratiti veterinarskoj stanici koja se bavi pticama ili Zavodu za zaštitu prirode, mada ni njih ne treba zatrpavati pticama koje nisu zaštićene. Mi kao Društvo nismo tu da spašavamo ptice na taj način, i tu smo više savetodavni, jer zakonski svakako nemamo pravo da uzmemo ptice.

Šta si sve naučio posmatrajući ptice? Ne samo o njima, već generalno o životu, recimo?

- Naučio sam da je lepo boraviti u prirodi, da budem strpljiviji, jer je izazov posmatrati neke vrste, naučio sam svašta o pticama, što je super, budući da me nisu zanimale. Recimo, njihovo prisustvo u nekom staništu pokazuje kakvo je ono i koliko je zdravo. A kod nas je najveći problem što imamo sve manje staništa, jer se livade pale, trska se pali, preoravaju se pašnjaci, seku se šume... Više nemaš koridore gde bi ptice mogle da borave i da se kreću. Sve se betonira, pa ptice, prilikom selidbe, menjaju beton za reku i onda se zalete u puteve i ginu. Jednostavno, vide odsjaj od puta pa pomisle da je reka... Najveći problemi su uništavanje staništa, krivolov i trovanje. Mi smo najveći problem i njima i nama...

Do čega to sve može da dovede?

- Dovodimo do toga da izumiru vrste, sebe ćemo zatrovati i upropastiti time što uništavamo okolinu. Poprilično jednostavno.

Vidiš li sebe u tom poslu i dalje?

- To je moj život, to nije posao. Prosto je životni poziv. U suštini, imam posao snova, iako je u vezi sa pticama, ali je to je sve što sam ikada želeo - da boravim u prirodi i da budem plaćen za to.

Lea Radlovački