Merima Isaković: Jugoslavija za mene i dalje postoji

“Jugoslavija nije nestala, naprotiv, ona postoji dokle god postoje narod koji tu živi”, izjavila je bivša dramska umetnica, danas veoma uspešna u pozivu kliničkog psihologa.



“Samim tim za sebe uvek kažem da sam Jugoslovenka i smatram da su u zabludi svi koji misle da te države više nema. Kada se nalazim na aerodromu i treba da upišem zemlju na formularu uvek napišem Jugoslavija. Ona je meni u srcu”, navela je Isakovićeva.



U razgovoru sa novinarem Aleksandrom Đurišićem preko Jutjub kanala Miksera prisećala se svoje filmske, pozorišne i televizijske karijere koja je naglo prekinuta zbog teške saobraćajne nesreće koja joj se desila kada je imala svega 21 godinu.



Kako je slogan ovogodišnjeg festivala Mikser “Zagrljaj” kao simboličan put ka oporavku od pandemije i pobedi fizičke distance, Isakovićeva je naglasila da je zagrljaj izuzetno važan, prava esencija u prenošenju emocija.



Prema njoj, zagrljaj ne bi trebalo nikada da bude shvaćen pogrešno.



Popularna između 70-ih i 90-ih godina prošlog veka, mnogi su je smatrali jednom od najlepših žena bivše Jugoslavije.



Umetnica koja je upisala FDU sa 17 godina, prisetila se svog prvog filma "Ljubav i bes" (1978) Bakira Tanovića, gde su joj partneri bili Viktor Starčić, Dragomir Bojanić - Gidra, Milan Štrljić i drugi.



“Od tog filma je onda sve krenulo, snimala sam dalje jedan za drugim projekte u kratkom razmaku i uživala u tom poslu”, govorila je Isakovićeva.



Igrala je iste godine 1979. u tri televizijska filma “Lanci” u režiji glumca Steve Žigona, “Zlatan lančić” Aleksandra Mandića i “Pupinove zvezde” Save Mrmaka.



Volela je saradnju sa kolegama, tako je u “Lancima” delila mali ekran sa Jelenom Žigon, Vojom Brajovićem, Irfanom Mensurom, Žarkom Radićem i Olgom Spiridinović.



Petar Kralj i Danilo Lazović su joj bili partneri u “Pupinovim zvezdama”, dok je u “Zlatnom lančiću” to bila Radmila Savićević.



Ipak, ona ističe najviše rad sa rediteljem Živkom Nikolićem na nezaboravnom filmu “Jovana Lukina” (1979), koji je ostavio dubok trag.



“Živko Nikolić je bio Salvador Dali domaće kinematografije”, prvi su njeni utisci o čuvenom reditelju filmova “Lepota poroka”, “Čudo neviđeno”, “Smrt gospodina Goluže”.



“Smatram da takvog umetnika nisu sačuvali kako zaslužuje. Tačno je da iza njega ostaje toliki opus koji govori sam za sebe, ali mislim da je trebalo više obratiti pažnju na njega”, naglasila je Isakovićeva.



“Zaista je bio pravi slikar filma, kao da je sve vreme slikao na platnu umesto kamere i kadrova”, prisećala se glumica.



Opisala je da je rad sa njim izgledao tako da oni samo sede, ćute, onda klimnu oboje glavom, da bi ona zatim ustala i ušla u kadar... tako jednostavno.



“Drugi su mi pričali kako je sve to izgledalo, jer ja nisam ni bila svesna kako je bilo lako raditi sa njim. I on je bio čovek tišine, kao što sam i ja. Nikolić je disao kroz film”, opisala je istaknutog reditelja.



Najviše je, kaže, volela da se druži sa kolegama glumcima kao što su Žarko Laušević, Rade Šerbedžija, Enver Petrovci, Miodrag Krivokapić Brik, Petar Božović, posebno Dragan Nikolić, kao i nedavno preminuli Boris Komnenić.



Pamti se njena predstava “Staklena menažerija” Tenesija Vilijamsa, u režiji Ljiljane Todorović, koju je igrala u invalidskim kolicima, jer i taj lik u drami je u tom stanju.



Tada joj je partner bio Žarko Laušević u ulozi njenog brata, gde kaže da su imali retko izvanrednu saradnju, a što se dogodilo pred početak raspada Jugoslavije 1991. godine.



Osim njega, posebno je izdvojila Dragana Nikolića sa kojim je snimila svoj poslednji film “Neka druga žena” (1981) Miomira Mikija Stamenkovića.



Značajna ekipa glumaca je sa njom učestvovala u tom uspešnom ostvarenju - Ljubiša Samardžić, Petar Kralj, Svetlana Bojković, Dušica Žegarac, Dragomir Felba.



“Uvek mi je Dragan Nikolić bio velika podrška, na fakultetu, u životu i onda na tom filmu. Ali, ne samo meni, već i mnogim mojim koleginicama, pravi prijatelj u svakom smislu”, evocirala je uspomene na poznatog glumca.



Zbog teške povrede kičme prilikom udesa ostala je nepokretna, premda je išla na terapiju u Rusiju, Ukrajinu i Kinu.



Početkom 90-tih vratila se u Beograd, a onda se zbog građanskog rata preselila na Novi Zeland.



Period te teške nesreće opisuje kao osećaj prave tišine i zaustavljenosti, a prvo buđenje nakon udesa izazvalo joj je strah, jer je bila bespomoćna.



Glumu je počela da studira u klasi Ognjenke Milićević, ali je posle snimanja filma "Ljubav i bes" 1978. prešla u klasu profesora Milenka Maričića, sa kojim je ostvarila veoma blizak i produhovljen odnos i nakon diplomiranja.