Devojčica sa šibicama nova predstava u Pozorištu mladih

Neke od odgovora na ova pitanja daje predstava „Devojčica sa šibicama“ Mine Petrić i Sonje Petrović u Pozorištu mladih. Što je još važnije, mnoga pitanja i otvara. Da li je dovoljno pozvati policiju? Šta učiniti?

Predstava je nastala po motivima čuvene Andersenove bajke, o devojčici koja je, paleći jednu po jednu šibicu, zamišljajući želje na Badnje veče, plašeći se da se vrati ocu koji je tuče kad ih ne proda, zaspala u belu smrt. Dramaturškinja Mina Petrić i rediteljka Sonja Petrović bajku su značajno izmenile, aktuelizujući je detaljima iz savremenog društva i života siromašne i zlostavljane dece, ispisujući dijaloge koristeći i citate, fragmente knjige „Pozdravi nekoga“ Vesne Ognjenović i Budimira Nešića, sa autentičnim iskustvima štićenika Centra za socijalni rad i Prihvatilišta za decu i mlade u Novom Sadu. „Devojčica sa šibicama“ je nastala i kao rezultat saradnje Pozorišta mladih sa Festivalom ekološkog pozorišta za decu i mlade i Udruženjem „Sloboda nema cenu“. U celom procesu, zbog osetljivosti teme, učestvovale su pravnica Dobrila Marković i psihološkinja Jelena Sokić, što dodatno svedoči o ozbiljnosti poduhvata da se na pozorišnom repertoaru nađe prava retkost – predstava koja suvislo obrađuje važnu temu i obraća se publici, u ovom slučaju roditeljima i njihovoj deci.

Iako je zasnovana na simboličkom jeziku pozorišta, igri sa objektima – kartonskim kutijama koje se prividno lako preoblikuju u svetla grada, toplih domova, svetlećih reklama i tamu bede, sekundarnih sirovina (scenografija Katarina Kelić), „Devojčica sa šibicama“ govori vrlo jasno. I glasno. Ponajviše zahvaljujući predanoj i nadasve uverljivoj igri glumaca. Aleksa Ilić svoje radnje kreira energičnim, hitrim pokretima, naglašenim gestovima, mimom i govorom koji odaju nezrelog mangupa, željnog pažnje i prihvatanja. Ervin Hadžimurtezić iz kontre, tromošću i ozbiljnim izrazom lica predstavlja starmalog klinca, bez želja, pomirenog sa nezavidnim statusom. Danilo Milovanović vidno uživa u igri kolovođe, starijeg, iskusnog dečaka, koji je za čas u stanju da se ponaša kao odrasli, a za čas držanjem da podseti na najveće dete od svih. U efektnoj sceničnoj verodostojnosti značajno im pomaže i dominantno sekond-hend kostimografija Jasmine Radujko. Glumci vrlo vešto igraju i uloge odraslih, upotrebom kreativno oživotvorenih predmeta – objekata – igračaka, megafona, telefona...

Kristina Savkov skoro nijednog trenutka ne igra dete. Ona jeste Devojčica sa šibicama 21. veka. Realnost njenog lika zasnovana je na dubokoj emotivnoj i psihološkoj uživljenosti u ulogu. Crte njenog lica, karakter koji prikazuje fizički ili govorom, i pored sjaja pozornice, zaista uvlače u brutalnost njenog položaj i situacije koja se iz časa u čas menja. Od kakvog-takvog doma, posle smrti bake, uglavnom je na ulici, jer joj je otac „fizička pojava“ (čini i se da upravo takvu „kvalifikaciju“ izgovara kad je reč o njemu, čoveku koji je majku načinio da poplavi i pretvorio je u ćošak). Odbačena od „drugarica“, škola joj se baš i ne da, sreće čiku koji bi da je uzme sebi, da joj hranu... A-ha. Zatim ekipu kojoj čuva stražu, s kojom se i greje, druži, duva lepak, dok ne završi kako završi.

Odsustvo roditeljske brige, onemogućenost obrazovanja, život na ulici, sklonost kriminalu, narkoticima, nenaklonost nadležnih institucija, pojedinaca, pregršt je prikazanih problema s kojima se suočavaju deca koje život nije mazio. Možda i previše da bi se koncentrisali na jedan od njih. Shvatili njegovu unutrašnju logiku i zakonitosti, bez donošenja olakih sudova i zaključaka.

Na dirljiv način, prikazana je i deci imanentna radost, nada, koja umire poslednja. Teška i emotivna priča, „bajka“.

Posle svake od scena rediteljka kreira didaktički „intermeco“ u kojem glumci kratko iznose šta su to trafiking, strah, opijati... Lepo i poučno, ali reklo bi se i nepotrebno, jer je nešto sa čim bi savremena deca i roditelji već trebalo da budu upoznati, da prepoznaju i u predstavi, prepušteni vlastitom sistemu reakcije i odgovora. Prepuštanje jeste jedan od društvenih problema, ali posle „Devojčice sa šibicama“ koju prati uputna brošura sa dodatnim edukativnim materijalom, a sledi i razgovor publike sa akterima, pa se ovde ne misli na tu vrstu prepuštanja, nego na onu u kojoj i sami postajemo motivisani na delovanje. Taj oblik motivacije daje najbolje rezultate, dugoročno gledano. Predstavu u Pozorištu mladih možemo posmatrati kao važan korak na putu ka tome, još samo da je vidi što veći broj ljudi, na svim mogućim mestima, jer je pozorište i dalje jako daleko na lestvici potreba prosečnog stanovnika ne samo Srbije, što je opet posebna tema, pogotovo u slučaju njegovog socijalnog angažmana.

A bilo bi veoma zanimljivo čuti i šta mladi misle o njoj. Ja sam pozvao policiju. A vi, hoćete li u pozorište?

Igor Burić