Kako postupiti u slučaju nasilja

Uz niz primera preventivnih aktivnosti koje kod đaka razvijaju socijalne veštine i podstiču inkluzivnu kulturu, video prikazuje i interventne korake, koji se određuju prema stepenu nasilja, posledicama, uzrastu i broju učesnika, te ostalim važnim činiocima. Takođe nudi odgovore u slučajevima kada se neprimereno ponašanje dešava van obrazovne ustanove, ali i kada su zaposleni meta učenika, roditelja ili treće osobe.

Prema rečima Mirjane Vasić, diplomiranog psihologa u dvema šabačkim školama, gde je najviše posvećena prevenciji nasilja putem radionica ne samo za đake, već i za roditelje odnosno kolege, primećuje da se ono znatno smanjilo otkako se razredi, zbog korone, dele u manje grupe, što ide u prilog čestoj zamerci prosvetnih radnika da su prekobrojni, te ih je teško kontrolisati. Rad u odeljenjima sa manje učenika povećava kvalitet nastave jer predavač mnogo više pažnje može da posveti individualnim obrazovnim potrebama svakog deteta, a prednosti se ogledaju i u boljem održavanju discipline, što je u direktnoj vezi sa pojavom nasilja, kaže Vasićeva.

Ona kaže kako je važno podsetiti se da se vršnjačko nasilje pojavljuje u nekoliko oblika: kao fizičko, psihičko/emocionalno, seksualno i elektronsko/digitalno. Na pitanje koliko je ono sada vidljivo, budući da se ne dešava samo u učionici, hodniku, školskom dvorištu, već i na društvenim mrežama, pa i u privatnim prepiskama, Vasićeva napominje kako se usled novih okolnosti u kojima se svi nalazimo težište komunikacije pomerilo na internet i logično je da se agresija sada više ispoljava u virtuelnom prostoru, gde provodimo mnogo vremena, ali da je taj trend prisutan u celom društvu, a ne samo u populaciji mladih.

Prva adresa deci koja trpe nasilje jesu osobe u koje imaju najviše poverenja, objašnjava ona, a najčešće su to roditelji, nastavnici, pa tek onda pedagog/psiholog.

– Prvi znak da se dešava nešto neuobičajeno jeste promena ponašanja. Učenik počne da se povlači, da više vremena provodi sam, izbegava društvo. Osim toga, traženje izgovora da se ne dođe u školu i izostanci često su pokazatelj da se dete ne oseća dobro i samim tim se povećava sumnja da ono trpi neku vrstu nasilja u tom okruženju. Veoma je važno to prepoznati na vreme kako bi se nešto moglo preduzeti. Najčešće nastavnici i razredne starešine primete i reaguju tako što prvo sami porazgovaraju sa učenikom, a ukoliko procene da je potrebno, uključe i ostale. Svaka škola ima Tim za zaštitu učenika od diskriminacije, nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja, kojem takođe pripadaju direktor i sekretar škole. On je u zakonskoj obavezi da sprovodi preventivne i interventne mere u skladu sa svojim planom rada za tekuću školsku godinu. Informacije o članovima takvog tima nalaze se na vidljivom mestu u školi, najčešće na oglasnoj tabli koja je uvek dostupna učenicima – napominje.

Iako suptilnije forme, emocionalna surovost poput odbacivanja nije ništa manje značajna niti manje bolna za žrtvu.

– Ona je samo manje vidljiva, ali su njene posledice pođednako teške, pogotovo ako dugo traje. Međutim, treba imati u vidu da može biti i refleksija već doživljenog, tj. ponavljanje stare matrice, pa samim tim i plod mašte. Osobi koja je osetljiva na odbacivanje okidač će biti svaka i najmanja naznaka mogućnosti da će joj se to opet dogoditi, a zapravo se dešava da, iz tog straha, u ponašanju druge osobe vidi ono što nosi u dubini duše: neprihvatanje samoga sebe – kaže Vasićeva.

Ove godine navršavaju se dve decenije otkako je uvedeno građansko vaspitanje, kome je cilj učenje toleranciji, prihvatanju, zauzimanju za sebe itd., što jeste u osnovi rešavanja konflikata. Prema mišljenju sagovornice, ono je delimično ispunilo svoju funkciju.

– Program građanskog vaspitanja je veoma dobar za sticanje znanja i iskustava koja će deci svakako trebati u daljem životu, kao i za navedene teme, budući da nisu zastupljene u drugim nastavnim predmetima, međutim, na njima treba raditi mnogo više nego dosad. Prvenstveno mislim na vaspitnu funkciju škole, koja je pođednako važna kao i obrazovna, ali mi se čini da se, nažalost, manje vrednuje – dodaje.

Kako kaže, kazna nije dobro rešenje: ona je samo neka vrsta nužnog zla, ako pričamo o disciplinskim merama koje se izriču u školi, i trebalo bi da deluje ne samo vaspitno na učenika koji je prekršio neko pravilo ponašanja već i preventivno na druge đake.

S. Milačić