Rezon: Ubitačna moć političkog trenutka

Piše:Milorad Bojović

Trenutak je u politici sve. I uspon. I pad. Trajanje. Nestanak. Trenutak ima ubitačnu moć da nekoga lansira u zvezde i da ga strovali u provaliju propasti. Mnoštvo dobro odabranih trenutaka predstavlja bit trajanja. I uspeha. Ali, ništa kao politički pad nije stvar trenutka. Stvar pogrešnog tajminga.

U politici postoje ljudi koji nikad ne prepoznaju taj trenutak. Ne mislim na Borisa Tadića. Niti na Dragana Đilasa. Dvojac terazijskih crnogorskih sokolova koji žele da budu orlovi nove srpske opozicije, spada u političke promašaje van konkurencije. Njihov gubitak nije bio običan. Bio je to potpuni poraz. Veći i ubedljiviji od 12 godina trajanja na vlasti. I od njega ne mogu da se oporave devet punih godina. Niti će! 

Evo dokaza. Istorijske okolnosti ne trpe političke kompromise. Da je Tadić razumeo teret godina koje će uslediti, naslutio bi da posle izbora 2008. godine, treba da ode u opoziciju. I da u zavetrini sačeka rasplet novih geopolitičkih prestrojavanja. Umesto toga, nasilnim formiranjem vlade postavio je stranku i sebe u epicentar pogubnih događaja koji su ogolili razbojničku sklonost njegovih ministara i saradnika ka pljačkanju naroda i državnih resursa. Ta vlada bila je jednokratni dobitak. Na strateškom planu bila je skok u provaliju. S čijeg ambisa se Tadić bacio samostalno, pokušavajući da, posle poraza na predsedničim izborima, još jednom ostane ne vlasti bez podrške naroda. U politici se nikada ne prave ustupci samo zato da bi se neki fukcioner održao na položaju. A Tadićeva politička karijera je sačinjena od ustupaka. Samom sebi.

Još manje govorim o Đilasu i Bojanu Pajtiću koji se posrednim putevima nudi za kandidata opozicije. Pajtić je uvek bio u igri i uvek je gubio. Uvek je želeo da bude prvi Vojvođanin koji će pokoriti Beograd. Uspeo je da pokori samo Đilasa. Ali, čak i to samo na kratko.  Rezultat zajedničkog rada trojca Tadić, Đilas, Pajtić bila je opljačkana Srbija i tuce stranaka koje osim svojih predsednika kao jedinih članova, naziva i logotipa nemaju ništa drugo. Ni bazu. Ni nadgradnju. U svoje glasače ne mogu da upišu čak ni članove najuže porodice. I zato do birača žele da dođu prečicom, očajnički tražeći pet minuta televizijske slave. Uvereni su da je studio RTS-a dostojna supstitucija za obilazak sela i razgovor s realnim ljudima o njihovim stvarnim potrebama. Televizija kao simulacija simulirane stvarnosti nema snagu da zavede, niti ubedi. Televizija ne može biti zamena za mukotrpni terenski rad. Ona je pomoćno sredstvo, nikako glavni put.

Ozbiljni ljudi znaju da političke prečice nisu dobro, niti dalekosežno rešenje. One nisu rezultat rada. Već trika. Dosetke. I zato u svojoj suštini predstavljaju rizik, a ne dobitak. One su modifikovano rešenje koje neopravdano ambiciozne aktere navodi da pogrešno tumače i eksploatišu političke i istorijske trenutke. Ozbiljni ljudi razumeju kad im okolnosti ne idu naruku. Dve vrste političara ignorišu da je sve protiv njih. Avanturisti. I ljudi s lošim namerama.

Tadić, Pajtić i Đilas nisu važni kao politički akteri. Važni su kao primer. Postoje dva načina silaska s političke scene. Pravovremeno i tiho odlaze mudri. Poniženja, potpuni poraz i krah dožive nerazumni.

Već šest meseci Nebojša Stefanović ne prepoznaje okolnosti. Niti trenutak da sam ode. Da podnese ostavku na sve funkcije. I uzme ispisnicu. Nema dokaza koji mu idu naruku. O tome sam pisao još pre pet meseci. I zato je nerazumljiva njegova potreba da se grčevito drži samog sebe i svih svojih funkcija kao najsigurnije tačke srpskog političkog univerzuma. Svi putokazi i smernice pokazuju da treba da se povuče. Umesto da traži oprost i milost, treba da ode. I da se nada, i moli bogu da istražni organi nemaju dovoljno dokaza protiv njega. 

Samo apstrakcije mogu različito da se tumače. Notorne činjenice ne! A postoji bezbroj fakata koji ukazuju da se jedan deo policije bio pretvorio u mafijaški i kontraobaveštajni centar stranih i domaćih faktora moći čiji cilj je bio rušenje Vučića i slabljenje SNS-a. Sve to se dešavalo u vreme dok je Stefanović obavljao dužnost ministra unutrašnjih poslova, na koju je došao kao funkcioner SNS-a, i čovek od poverenja.

Kako se iz apostola poverenja pretvorio se u đavola sumnje? Demona podlosti? 

Postoji niz mogućih tumačenja. Anlitičari koji događaje tumače pravolinijski mogu zaključiti da je Stefanović, oslanjajući se na poverenje koje je uživao i blagonaklonost za prvoboračke zasluge, izveo zaključak da mu se kroz stvaranje paralelne mreže moći ukazuje mogućnost da poveća svoje opcije. I da je u želji da prigrabi još više moći izgubio je snagu racionalnog rasuđivanja.

S druge strane, pronicljiviji tumači stvarnosti reći će da ništa nije kako izgleda na prvi pogled. Političke igre nikad nisu jednostavne. Niti ogranične. Najočiglednija dobit, nikada nije glavni cilj zavere. A zaverenici nikada ne stvaraju sami sebe. U tome im uvek pomažu drugi. Oni koji imaju moć. Oni kojima su u stanju da ponude resurse i benefite i kojima se veruje da mogu garantovati realizaciju plana. I zaštitu u slučaju da stvari krenu u neželjenom pravcu po zaverenike. Od Mesopotamije do danas ništa se nije izmenilo. Ministri policije i vojske, najčešći su nosioci prevrata. Iz prostog razloga jer imaju moć raspolaganja najosetljivijim informacijama.

Insistiranje na pokvarenosti ne može postati vrednost. Izdajnik može da izda samog sebe i tako počini dobro koje nije nameravao. Svaki, pa čak i najsofisticiraniji poduhvati ostavljaju trag. I potpis. A sem toga nijedan sistem ne može da se demontira i pokori do kraja. Stari kadar u MUP-u nije razumeo potrebu niti smisao stvaranja privatne policije unutar policijskog aparata. I, što je još važnije, Aleksandar Vučić je političar natprosečnih kapaciteta. Drugorazredni igrači nisu dorasli političaru njegovog kalibra.

Već sam to napisao. Nebojša Stefanović nije bio usamljeni politički avanturista. Ko je još s njim činio mrežu zaverenika? Dvojicu znamo. Jedan je umesto da čita, živeo “magareće godine”, a drugi je carinu pretvorio u ličnu carinarnicu. Bivši ekspert za neuspeh, postao je stručnjak za lično bogaćenje. Podvojen između banalnog partnerstva u noćnim klubovima i splavovima, i opijenosti fantastičnim mogućnostima potpune moći.

Nikada nisu bili zadovoljni. I uz nečiju pomoć počeli su sebe da doživljavaju kao epigone. Naslednike koji će SNS umesto do novih pobeda odvesti do sigurnog poraza.

Njihov plan bio je da stranačke drugove, koje su videli kao protivnike guraju iz sukoba u sukob, iz nevolje u nevolju, kako bi ih demoralisali i udaljili iz kruga moći i poverenja, i potpuno okružili Vučića. I tako oslabili organizaciju. Plan njih i njihovih mentora bio je dvostruk. Bili su svesni da se glavni cilj, rušenje Vučića ne može izvesti kroz članstvo i stranačke organe. Za to im je bila potrebna kooperacija s kriminalacima. Snajperi i protivoklopni mitraljezi pronađeni u Ritopeku nisu bili namenjeni za obračun kriminalnih klanova.

Zaverenici su se u javnosti predstavljali kao ljudi koji imaju ograničene, uobičajene ciljeve članova uspešne stranke. Kao idolopoklonici. Kao lojalni članovi uspešnog tima. A ispod površine su se ponašali kao ikonoklasti koji izazivaju tektonske potrese. Dostavljali su pogrešne informacije. Nudili pogrešne projekte čija realizacija je kompromitovala stranku. I Vučića. Plaćali su medijima da diskredituju najbliže Vučićeve saradnike. Vladimira Đukanovića. Miloša Vučevića. Andreja Vučića. Maju Gojković. Bratislava Gašića. Sinišu Malog. A da igra ne bi bila prozirna povremeno su ubacivali Zoranu Mihajlović. Nisu štedeli ni lokalne lidere za koje su znali da dobro rade i da neće biti na njihovoj strani.

To rade i danas. Iz senke. Potajno. Kroz lažne PR stručnjake koji za sebe grabe nepostojeće zasluge. Preko prevrtljivih eksperata, angažovanih iz drugosrbijanskog političkog tabora prave klopku komunikacijskog šuma, u kom se realnost, kao u ogledalu simulakruma, tumači suprotno. A dobijene bitke, premeštanjem iz prirodnog, u sumnjivo političko okruženje, poprimaju tenedenciju da se pretvore u poraz.

Stefanović je, kad se sve zbroji, počinio dva greha. S jedne strane je bio nameran da SNS podrije iznutra, na način na koji su Tadić, Đilas i Pajtić razmontirali Demokratsku stranku. A s druge strane da slabeći SNS i Vučića oslabi Srbiju.

Međutim, Vučić je pokazao da nije slučajno postao veliki državnik. Da nije slučajno Srbija za devet godina napravila ekonomski skok od blizu 50 odsto. Niti smo slučajno među najbolje ocenjenim zemljama za investiranje. Vučić je pokazao da SNS nije slučajno postao najjača stranka u Srbiji. Vučić neprestanim smenama i rotacijama, od lokala do najodgovornijiih državnih pozicija, dokazuje da SNS ne postoji da bi funkcioneri kroz stranku zadovoljavali lične političke ambicije.

U politici nema ustupaka. I ne treba da ih bude!

* Autor je stučnjak za komunikacije i odnose s javnošću