Branislav Jerković, glumac : Moć televizije je čudna

U toj predstavi, koja govori o ruskoj plemićkoj porodici i događajima na njihovom imanju, kroz „sudar” dva vremena, Jerković igra Lopahina, a kako je u intervjuu za Dnevnikov TV magazin istakao, reč je o izuzetno zahtevnom karakteru, te dodao da mu je najveća želja oduvek bila da igra u Čehovljevom komadu.

– Kad si mlad glumac uvek postoji neki favoriti ili uloge koje bi da igraš, a ja nisam imao nikad želju za nekom ulogom, ali sam imao za piscima koje bih voleo da radim. I to je uvek bio Čehov ili Ibzen, a, eto, sad mi se prvi put ispunila želja da radim Čehova i zadatak nije nimalo lagan. Uloga je jako zahtevna, velika i kada kažem kolegama da igram Lopahina oni uvek svi kažu da je to najbolji napisani Čehovljev lik, pa mi samo nabiju tenziju i osećaj veće odgovornost (smeh) pa razmišljam da li ću ja to znati i moći. Ali, da, Čehov je nešto neicrpno. Nikada ne možete da dosegnete do krajnjih ideja koje je on zamislio. E sad, dokle ćete dosegnuti to je pitanje znanja, talenta, veštine i upornosti da iskopate – rekao nam je na početku razgovora glumac Branislav Jerković.

Čehovljevi komadi nisu svakidašnji za pozorište. Koliko vam je to bilo izazovno u glumačkom smislu?

– Jeste. Kad pročitate, evo, konkretno „Višnjik” koji mi sad radimo, vidite da je to priča o ljudima u nekoj ruskoj zabiti, koji se razmenjuju, ulaze i izlaze sa scene. Neko bi pomislio na prvi pogled da je to razmena rečenica na sceni, ali suštinski to je bogatstvo odnosa i stanja. To je drama o neizgovorenom. Tako sam ja ovaj komad doživeo, jer se od vulkana u ljudima vidi samo delić, a sve iznutra moraš da doživiš. Zato sam i rekao da je veliko pitanje koliko mi sad to osvajamo, koliko to zaista suštinski osetimo.

Predstave su ponovo na repertoarima pozorišta. Kakav je osećaj sada vratiti se u punom sjaju u pozorište nakon jednog prilično neizvesnog perioda?

– Generalno mi je jako drago da uopšte radimo i da postojimo. Bitno je da ne zaboravimo sve ono što nam se desilo u poslednjih godinu i po dana jer ljudi su najbolji u zaboravljanju i dobrih i loših stvari. Moramo da shvatimo koliko je dragoceno da imamo slobodu da radimo to što volimo, da se družimo i da se grlimo. Pozorište je mesto susretanja, razmena ideja, ljubavi prema umetnosti, pozorištu. To je najdragocenije, a samo se nadam da će tako i da ostane.

Šta mislite da li je hiperprodukcija dala mogućnost da se češće vide i glumci van Beograda?

– Sigurno da jeste. Siguran sam da me niko ne bi zvao, da se ne lažemo, da nije došlo do hiperprodukcije, da nisu tražili nova lica i ljude. I sticajem okolnosti sam se nekome učinio zanimljivim, što je mi je jako drago. Pitanje je koliko će ta hiperpodukcija trajati, ali mislim da je to dobro jer svakako da će kvantitet izroditi izvestan kvalitet. Već se i desilo, isplivale su neke serije u zadnje dve tri godine koje će dugo ostati zapamćene i koje će se u reprizama gledati, kao što smo mi gledali npr. Grlom u jagode, Vruć vetar i druge, pa ih i dalje gledate.

Serija „Tajne vinove loze” preko noći vas je učinila prepoznatljivim, iako ste dugo u pozorištu. Da li vas je takva reakcija publika dočekala nespremnog i kako ste doživeli tu moć televizije? 

– Čudna je ta moć, a čudni smo i mi ljudi. Nekad ti to prija. I kada toga nije bilo imao si neku želju da kao neko ko se bavi javnim poslom osetiš to da ljudi te prepoznaju i cene ono što ti radiš, a sa druge strane ume da bude zamorno. Kada radiš nešto tri meseca u pozorištu u probama si, noćima ne spavaš i misliš o tome, potpuno si celim svojim bićem posvećen tome i to će videti jedan mali broj ljudi i nikada te po tome neće pamtiti (smeh), nego po nekoj seriji. U mom slučaju serija „Tajne vinove loze” je za mene bila dragocena, jer kao što ste rekli, nisam do sada imao prilike da igram u većim ulogama. U tom smislu mi je bio izazov, jer tako nešto nikada nisam u ovakvom obimu radio, a sa druge strane imao sam i taj neki strah i tremu pred ljudima koji iza sebe imaju tolike uloge. To su kolege sa kojima sam bio u kadru, a koje sam kao klinac gledao u domaćim filmovima i maštao o tome kako bih i ja voleo da glumim kao oni, a, eto, i onda se desi da mi je isti taj čovek partner u kadru. To je baš bilo ispunjenje nekih dečačkih snova, koje vremenom zaboraviš...

Znamo kako se završila serija i priča Jovića kojeg ste tumačili. Budući da se uveliko priča o nastavku te serije, da li možemo da očekujemo da se i Jović vrati u priču o tajnama dve porodice?

– Ne znam (smeh). Mi kao glumci nemamo uvid u scenario i u to u kom pravcu će se razvijati priča. To znamo kad zazvoni telefon iz produkcije i kada nam kažu da nas imaju u planu za toliko i toliko dana snimanja. To je zakonitost današnje mnogobrojne savremene produkcije i televizije. Jović je preživeo prvu sezonu, a da li će se pojaviti u drugoj to je sad već pitanje i za mene.

Koliko vas je ta serija nadahnula da istražujete o vinima i vinogradarstvu?

– Taj lik kojeg ja igram čak izgovara u seriji da nema pojma o vinima, ali da o ljudima zna sve (smeh). Ja volim da pijem vina, ali nisam bio stručnjak za sorte i sad kad bi mi neko stavio ispred četiri, pet različitih sorti crnog vina i rekao mi da pogodim meni bi svaka bila ista (smeh). Moje merilo je da skupo vino znači da je sigurno dobro (smeh).  Nisam se nešto studiozno tokom rada bavio sortama vina, ali sam saznao dosta u razgovoru sa ljudima. Ljudi su imali potrebu, baš zato što su me i prepoznali po seriji, da mi pričaju o vinima. Tako sam i saznao neke lepe stvari.

Šta mislite da je uticalo na to da ova serija bude tako popularna?

– Mislim da su imena glumaca bila dobro polazište za Dejana Karaklajića koji je bio idejni tvorac serije. Dobro je razrađen i scenario i vrlo su lepo radili reditelji, a bilo ih je četvoro. Imao sam priliku da radim sa svima, različiti su potpuno, ali su svi majstori svog zanata, imaju drugačiji pristup, ali su prilično znali kako i šta hoće. Meni je to bilo prilično izazovno, jer nisam imao toliko iskustva pred kamerama. Serija „Tajne vinove loze” je imala dobru temu, a izašla je u najboljem periodu za gledanost, u punom jeku pandemije kada su ljudi bili prilično zatovreni, a imala je dobru marketinšku potporu. Priča je melodramska i ima dosta kadrova vinarija, vina i grožđa, pa je sve to u momentu kada smo bili zatvoreni u četiri zida bilo pravo uživanje za praćenje.

Vladimir Bijelić