PREČANSKA LEKSIKA Od pologa do nasada

Poreklom je iz Istočne Azije, ali se gaji na svim kontinentima. Možda reč gaji i nije najsrećnija, možda je bliže “drži”, mada su naše koke slobodno trčale po avliji i đubretu, a ove se sad zaista drže - uglavnom u kavezu. I neke reči jedino će uskoro ostati od ove nikad dovoljno cenjene živuljke. Stara pitalica: “Šta je bilo prvo: koka ili jaje?” uskoro će u istoriju jer je spreman program koji će, recimo, batake stvarati samo iz vode i tačno izmerenih dodataka u bazenima i retortama. Bez jajeta i pileta.

Recimo, za takozvana konzumna jaja je potrebna samo koka nosilja. Dobija se kao hibridno pile, drži u kavezu dva-tri meseca dok ne počne da nosi, ne gazi je petao (nikad ga neće čuti ni videti) i kad za godinu radnog veka snese 250-300 jaja, ide u staro gvođe, tj. staro meso - paštete. Koliko je nehumano eksploatisanje nosiljki govori i zakon koji obavezuje da koke moraju “biti u apsolutnom mraku osam sati neprekidno”, inače bi pocrkale (!?) Isto je sa tovnim pilićima, koji se kupuju kao hibridi, moraju da jedu specijalnu hranu, jer na “običnoj” uginu, čim dosegnu traženu težinu (kilu i po, dve) završe upakovani kao piletina.

“Normalne” kokoške i petlovi mogu se videti samo kod (sve ređih) malih živinara ili na posebnim farmama koje proizvode jaja za te “linije”. Dobro, još se čuvaju neke rase (u Evropi oko 180) za matično jato ili ukrasne: cverglani, kikirezi, titinke, gološijanke, brame, graorke, gaćanke, koporanke…

Proleće je doba kokošaka. Još se kaže da su majski pilići najbolji, jer su od aprilskih jaja, a i rastu najbrže na majskom suncu. Nekad su pilići ugledali nebo tek kad im to dozvoli mama kvočka, pošto se uveri da su svi prokljuvili ljusku, pojeli sve od žumanceta te spremni su da se od goluždravca pretvore u pufnastu lopticu. Prethodno je kvočka ležala ravno tri nedelje, pošto se prethodno raskvocala. Taj fenomen iskusne domaćice pažljivo prate. Ako misle da dotična koka nije za kvočku, oduče je od plemenitih namera, tako što je zagnjure u hladnu vodu ili nekoliko minuta glasno joj viču u uši. Prestala bi tad da kvoca i vratila u kožu (perje) obične koke, ali ne bi nosila jaja i kokodakala, bar ne kao dotad. Inače, kad se raskvoca, leži danima, tek povremeno protegne noge, popije malo vode, kljucne koje zrno žita i - obilato kaki. Da, i rakolji se. Pušta zvuke kao zadovoljna mačka dok prede. Posle vodi piliće, uči ih da jedu, čuvaju kobe, nestašne dece i kučina, ako je blizu konoplja (naravno, industrijska).

Ima stereotipa da su koke (i petlovi) glupi, ali ima dokaza da nije tako. U jednom bogatom dvorištu dugo je stolovao rasni petao. Domaćini nisu valjda znali za običaj da za Svetog Iliju žrtvuju najstarijeg petla ne bi li gazda živeo bar još godinu dana, tek ovaj Peran zagazio je u duboku starost (koke mogu da žive i 10 godina, mada retko kojoj to dozvole). No, jednom gazda donese u yaku mladog, krupnog petla i ubaci u avliju. Ovaj se brzo snađe. Protresao perje, kukuriknuo dva puta, pozvao koke i počeo da gazi. Gledao to stari petao, pa mu održa dobrodošlicu. „Vidim da si mlad i jak, sportista, takoreći, i imam predlog. Vidiš onaj zid? Hajde da trčimo do njega, pa ko pobedi - ostaje ovde, ko izgubi traži drugu avliju. Da bude ’ferka’, daj mi tri metra fore?„ Mladi petao pogleda stazu (dosta dugačka) i - pristane! Počne trka, leti perje, već su blizu cilja, ali stari petao još vodi. U to gazda sačmarom – ubi junošu. Gazdarica povika: “Matora budalo, zašto stalno ubijaš te petlove”? A on će: “Evo ja već petog kupim na pijaci a on – gej!” Zbilja, danas su petli čudni. Što bi rekao Pesnik. Znamo koji.

Pilići rastu bez nadzora petla, ali ih ne bi bilo da on nije redovno gazio kokošku, svakodnevno. Uopšte, petlovi su vidljiviji od kokošaka. Veći, teži, lepši, ukrašeni velikom crvenom krestom. Opevani i slikani, negde gajeni specijalno za borbe, jer svojim petim prstom, koji raste iza ostalih, mogu i da usmrte rivala, ako mu ga gazde opreme oštrim žiletom. Ti nokti se kod nas zovu ostruge ili mamuze, petao se zove još i oroz. Živina je u mnogim poslovicama, kao “leže sa kokoškama”, “ima kokošije slepilo” ili “ustaje pre prvih petlova”. Za nekoga ko „trči pred rudu” važi izreka ”petao koji peva prerano, završi u loncu”. Ima ih i u sportu, jer se jedna od najlakših kategorija boksera zove bantam, po sitnim kokama, koje su u doba rađanja ovog sporta mornari doneli iz Indonezije. Petlovi su loši letači, ali pravi piloti sede ispred “kokpita”, što doslovno znači “petlov prostor”, a u celom svetu nema dobrog provoda bez čuvenih “koktela”, dakle skupog alkohola smućkanog da bude raskošan kao - petlov rep!

A sve je počelo od jajeta. Prvo koje koka snese je pronosak. Manje je od normalnih, obično malo i krvavo, ali se ne baca. Kad se nađe skriveno gnezdo ili u slami namerno neguje gnezdo za koke nosilje, nikad se skroz ne prazni. Ostavi se polog da koke lakše nađu mesto, a grupa jaja koja se pod kvočku polažu je - nasad. Obično ih je 15 do 21, koliko dana kvočka leži i mora biti neparan broj! Imenom kokoška se zove i duguljasto klupče vune, češće konca, te jezgro oraha ako se izvadi celo, nepolomljeno. Niko neće dodati živu kokošku kad švalja kaže “domaši mi tu kokošku fula, već sam celu utrošila šlingajući samo ovaj jedan zaponac”. Kokoškom se zove i specijalni hleb što se peče na Badnje veče. Nekad je obaveza prvog gosta (položajnika) na Božić bila da mirno sedi pristojno vreme ne bi li domaćinu taj manir imale i kvočke!   

Pavle Malešev