Rezon: Zakulisni benefiti dogovorne demokratije

Piše: Milorad Bojović

Stotinjak odabranih, iz osrednjosti u nezamslivo bogatstvo. Među njima je 10 tajkuna i 90 političara, koji dan i noć, u snu i na javi spletkare protiv Srbije, da bi nad njom izvršili konačni finansijski desant. Boreći se da postanu bogataši, Srbi su zaboravili na svoje pretke. Na najbolje među sobom, koji su bili svesni da privilegije pripadaju hrabrima. I čestitima. U Titovoj Jugoslaviji, u kojoj su Srbi, preko farmerica iz Trsta i seljačkog rokenrola postali deo savremenog sveta, loši su dobili priliku da postanu uvaženi. U demokratiji su najgori postali najimućniji. Najmanje vredni dobili su priliku da zasednu na presto Nemanjića, i da za 10, ili 20 odsto mita, u novcu ili naturi, prodaju Kosovo, Kolubarsku bitku i Kajmakačalan. Vrhunski podvizi besmrtne hrabrosti, nestali su pred ekonomskim ekspertima bez dana staža, reklamnim agencijama, fondovima za razvoj nepostojećih novih tehnologija.

Naslednici komunista faraona, demokratiju su preoblikovali u odbranu svojih privilegija. Odlučivanje o najvažnijim pitanjima i raspodelu novca i moći skoncentrisali su u nekoliko podobnih familija. Izbori su im služili kao sredstvo samopotvrđujećeg samoobnavljanja. Komunisti u duši, probrazili su se u beskarakterene despote, koji u javnosti glume moralne gorostatse. Bertrand Rasel i drugi istoričari smatraju da su Atinu uništile dekadencija i lažna demokratija.

- Stari Grci, ili barem jedan njihov deo, gajili su sklonost prema onome što je primitivno i čeznuli za životom koji bi bio uzbudljiviji od onog koji im je određivao vladajući moral - piše Rasel.

Posvećeni međusobnoj borbi za preraspodelu moći i privilegija, privilegovani Srbi su poput Atinjana, izgubili državu i pretvorili je u robu bez vrednosti. Poništenu tapiju.

Nastojanje opozicije da kroz pregovore stvori specijalni hibrid, neviđen u svetu - dolazak na vlast bez izbora, nastao je kao produkt dekadentnog verovanja da je u politici sve dopušteno. Uverenje da se može usvojiti takav izborni zakon koji će iz odlučivanja isključiti narod, akt je primitivnog poimanja stvarnosti, koji, čak ni uz grotesknu dvoličnost Evropske unije, ne može biti proglašen za demokratsko dostignuće.

Razlog je jednostavan. Mada stalno izmahnut, dvosekli mač ucena i obećanja, sada u vazduhu visi kao prazna pretnja. Srbija više nije sama. Srbija je shvatila da ne sme rizikovati da vuče iznuđene poteze zato što će se unapred opredeljivati u odnosu na bilo koju supersilu.

Politika Beograda ne sastoji se više od stalnog kolebanja s kim biti prijatelj a s kim imati iznuđenu komunikaciju. Srbija se u svom međunarodnom pozicioniranju ne vodi infantilnim dilemama. Niti neprestanim osećanjem nesigurnosti. Srbija kroz dobru disperziju investicionih potencijala gradi snažne veze svuda u svetu. Od fabrika, monetarne saradnje, saobraćajnih ulaganja do vakcina. Niti se više nalazi na stalnoj klakcalici. Izmestila se na siguran položaj, koji ne zavisi od dobrog odnosa sa samo jednom silom. Niti s jednim liderom.

Hendikep koji je nasledio - nepostojanje industrije i privrede - Vučić je uspeo da upotrebi kao prednost. Kao sredstvo za širenje uticaja. Činjenica da su srpski radnici vrlo konkurentni na evropskom tržištu, u gotovo svim oblastima industrije, pa čak i u IT sektoru, iskorišćena je kao diplomatski alat, kao političko oruđe. Kao nezaobilazna neophodnost, koja pogoduje velikim stranim kompanijama, koliko i Srbiji. Logična simbioza, dovela je Srbiju sa začelja kolone u prvi red partnera svetskih velesila.

Vučić čak i gradnju puteva i pruga koristi kao diplomatski alat. U Srbiji su prisutne američke, francuske, britanske, kineske, nemačke, ruske firme. I tako se prvi put u novojoj istoriji inters Srbije, poklapa i podudara s interesima velikih sila. Uspeh i sigurnost njihovih investicija direktno je povezan s uspehom i stabilnošću Srbije.

Istovremeno, činjenica je da investicije imaju i svoju komplikovanu političku pozadinu, koja se koristi kao sredstvo negativnog uticaja. Stranci investicije koriste kao sredstvo pritiska za svoje političke ciljeve. Prevashodno, pitanje Kosova i Metohije i iznuđivanje novih rešenja u izbornom zakonodavstvu, koja Srbiju iz demokratskog opšteg prava glasa, treba da svedu na dogovornu demokratiju, u kojoj će, kao u zlatnom dobu socijalizma, osigurati politički život jednom broju individua bez podrške glasača. Oni traže da im se kao u socijalističkoj dogovornoj ekonomiji, omogući da učestvuju u odlučivanju o sudbini države, iako njihov politički program niko ne podržava.

Međutim, ma kako paradoksalno zvučalo, Srbija se u ovoj igri, zahvaljujući strpljivoj promišljenosti nalazi u boljoj poziciji od druge strane. Investitori su već uložili ogromne količine novca u gradnju fabrika, u obuku i prekvalifikaciju radnika, u osiguravanje novih tržišta. Njihov finansijski interes je već toliko velik, da primena direktnih političkih ucena nije moguća, kao u što je to bio slučaj u periodu kada smo se nalazili na dnu ekonomske lestvice, i kada je svaki ponuđeni dolar, ili evro predstavljao slamku spasa.

Velike sile ništa ne prepuštaju slučaju i ništa ne rade napamet. Međutim, Srbija je veštim manevrom izazvala novu ravnotežu snaga. Davanjem velikih projekata Kini i Rusiji, podstakla je Ameriku. Veliku Britaniju, Francusku i Nemačku da uđu u investitorsku trku, kako bi parirale istočnim silama. Poltika velikih sila ne trpi kašnjenje, i sve rezerve i kočnice, koje su korišćene kao sredstvo ucena i dominacije, gurnute su u stranu da bi se ponovo uspostavila ravnoteža strana na terenu.

Zašto su važni gradnja metroa, dolazak Linglonga i Nideka, gradnja pruga i puteva, ne razumeju samo dve vrste političara. Oni koji politiku vide isključivo kao način da se dođe do moći i lakog novca. I oni, koji zastupaju interese zapadnih centara moći, od kojih očekuju da im pomognu da do moći i lakog novca stignu preko dolaska na vlast. Novi auto-putevi, nove pruge, u čijoj gradnji imamo podeljen partnerski interes sa svim najvećim političkim i ekonomskim silama, užasava i jedne i druge.

Vešti povratak Srbije na Istok, a da se istovremeno nije ušlo u sukob sa Zapadom, čini nerazrešivi čvor, neramrzsivu tajnu za političare koji misle suprotno od Vučića. Njihov jedini plan jeste imperativno sukobljavanje s Rusijom i Kinom radi zadovoljavanja interesa zapadnih sila. U nastojanju da poremete i diskvalifikuju uspostavljenu investicionu ravnotežu koja obezbeđuje politički balans i stablilnost Srbije, obe političke grupacije, nastoje da kineske i ruske investicije proglase nepoželjnima. I to ne zato što su one usmerene protiv ekologije. Oni svojim preventivnim klevetama nastoje da klatno moći vrate na Zapad, i iznova omoguće njegovu ucenjivačku dominaciju.

I zato ih je pojavljivanje oba non-pejpera, izuzetno obradovalo. Kratkovido su poverovali da će Zapad umesto njih pobediti Vučića, tako što će ga prisiliti da povuče takav politički potez koji bi ga diskreditovao kako u domaćoj javnosti, tako i među inostranim partnerima na drugom polu geopolitičke moći.

Non-pejper je relikt realpolitike. Zapadni lideri, u svojim diplomatskim igrama, vešto i obilato koriste briljantna iskustva svojih prethodnika. Koristeći se činjenicom da Bizmarka niko nije nadigrao u zakulisnim diplomatskim igrama, evropski političari koriste curenje tajnih dokumenata kao sredstvo uticaja. Kao alat opipavanja pulsa javnosti. Kao proveru spremnosti nacija i naroda da preko nezvanično ponuđenih rešenja prihvate poteze koji treba da uslede. Henri Kisindžer piše da je to sredstvo prvi put u modernoj evropskoj diplomatiji upotrebljeno 1870. godine. Tada je Oto fon Bizmark, svestan nadmoći nemačkog saveza, naveo Naoleona III, da objavi rat Pruskoj. On je pažljivo redigovao sadržaj razgovora između francuskog ambsasadora i kralja Vilhelma i pomogao im da stitnu do štampe. Sadržaj razgovora razbesneo je Francuze koji su primorali Napoleona da objavi rat, iz kog je Pruska izašla kao pobednik i osigurala ujedinjenje Nemačke.

Oba non-pejpera, koji su u poslednjih 20 dana "procureli" u javnost, nisu ništa drugo do sondiranje terena. Provera potencijala i mogućnosti da se izdejstvuje rešenje koje odgovara zapadnim silama. Non-pejper predstavlja nastojanje da se lideri bivših jugoslovenskih republika podstaknu da mirnim putem podrže mogućnost novog prekrajanja granica, i uspostavljanja nove političke realnosti. Udica, koja je ponuđena, ma kako izgledala primamljivo zaprvo ne ide u korist Srbije. Priznavanje Kosova u zamenu za Republiku Srpsku predstavlja političku zamku, i duplu prevaru. Republika Srpska je već međunarodno priznat entitet i ponuda o njenoj samostalnosti predstavlja potvrdu već potvrđenog. Istovremeno, Kosovo formalno-pravno, ne može postati država dokle god ga ne prizna Srbija. U slučaju zamene Kosova za Republiku Srpsku dobili bismo ono što smo već imali, a izgubili bismo ono što bi mogli da zadržimo.

Višedecenijsko iskustvo u prvoj političkoj ligi, omogućilo je Vučiću da razume sve fine nijanse suptilnih političkih zamki i montaža Zapada i odbaci svaku mogućnost trgovine u vezi s Kosovom.

Autor je stručnjak za komunikacije i odnose s javnošću