Dnevnik u viševekovnom selu – Čurug: Gostoljubivi, s ožiljcima istorije, kontraši…
O Čurugu bi se, vala, moglo pisati u nastavcima... Pa čak i kad bi se imalo dovoljno prostora, opet postoji dilema - čime početi, a čime završiti predanje o tom mestu u žabaljskoj opštini.
Možda, onda, da idemo redosledom kojim je i sam razgovor tekao sa našim domaćinima predsednicom Saveta Mesne zajednice Čurug Vesnom Stjepanović i sekretarom Zoranom Pinjićem...
- Možemo da se ponosimo time što imamo 20 i više doktora nauka iz raznih oblasti - priča nam Stjepanović, nakon detaljnog nabrajanja koje sve znamenite ličnosti potiču iz Čuruga. - Mentalitet nam je takav... Ceo život se borimo za egzistenciju, kad god nas je nevolja zadesila, izašli smo kao pobednici. Ali, mislim da tome najviše doprinosi neko naše zajedništvo, težimo da živimo kao zajednica i da jedni drugima pomažemo i to je suština našeg napretka i stvaranja mesta... Mi Čuružani smo jako gostoljubivi, ali mislim da, kao mesto koje ima iza sebe istoriju, imamo šta da pokažemo i prikažemo kroz turizam i rad.
O tome i te kako govori bogata čuruška postojanost, na momente lepa, na momente sve samo ne lepa, a čiji dokazi, ostaci i predanja podsećaju na sve ožiljke, gubitke i pobede malih a velikih ljudi iz tog kraja.
- Zapamtite, Čurug nije mesto boravka, nego način razmišljanja - dobacuje Pinjić, što zvuči poprilično kao dijagnoza sela i meštana, ali nikako u lošem kontekstu. - Čuružani su, otkako je sveta i veka, kontra od svega i svakoga!
Kad bi imao priliku da promeni nešto u Čurugu, u kom živi od svoje prve godine, iliti od 1959, Drago Prpa ne zna šta bi uradio... U stvari, zna, ali ne bi da priča, jer ga ne pita niko ko zaista može da usliši njegove primedbe. Stoga odlučuje da čeka penziju, do koje mu je ostalo još dve godine, peca, druži se i, istina pomalo kuka kako mu je sve dojadilo...
- Čurug je super mesto, dobri su ljudi, imaš sve za pecanje, šta da ti kažem, dobro je, kakvih mesta ima, mi smo sila, a s druge strane, kakvih ima, mi smo nula - veli nam Drago, dodajući kako su u njegovom bosanskom „kraju” sela svi složni, ali da to nema veze s tim ko kako živi. - Ko je malo jači, dobro živi, a ko je slabiji... Tako to ide... Ovi koji imaju zemlje i koji su u firmi su jači, a ovi koji su na socijali oni slabije, kako da ti kažem...
- Čekaj, ako me slikaš, ovo nije ništa, imam lep šešir, pa da me slikaš ko čoveka - s osmehom „dovikiva” deda Milorad Obradov s penyera ženine kuće, voljan da s nama prozbori koju, ali nikako bez pravog šešira, kao i glavni junak pesama Gvida Tartalje („Dedin šešir i vetar”). - Znaš šta je ovde specifično? Ova kuća, ide na tri ulice, a to nema nigde... I da vidiš što imam, odnosno žena što ima, zvona koje su nosili krave još pre sto godina... Da, ispada da sam se dobro „udao”...
Scena kao iz laloških priča - deda Milorad svom najbližem komšiji Radivoju Andriću vraća prazne kartonske kutije za praaaaava domaća jaja, što je, svakako, jedan od razloga zašto nikad ne bi napuštali svoje selo (premda je deda Milorad radni vek proveo u Novom Sadu).
- Mi se ne žalimo na život ovde, ne bi se menjali sa gradom nikad, mislim, bar ja ne bi’ - kaže Andrić, boreći se sa silnim kutijama, koji napušta svoje selo dvaput godišnje kad baš mora da ode kod lekara po novu terapiju. - Da ti kažem iskreno, Čurug ne liči na onaj Čurug kakvog ga pamtim, a šta se to dešava, ne znam. Sve se promenilo! Vidite jednu stvar... Od ćoška do ćoška je svaka druga kuća imala kravu, a sad to nema više nigde. Možda ima 40 krava u celom selu! Jer, čovek koji se time bavi, njega nema nigde, on ima obavezu 365 dana u godini, a litar mleka je, sramota, jeftiniji od vode!
Koliko im je to odmagalo, istina i pomagalo im je. Međutim, kako naši sagovornici kažu, poslednjih godina stvar je nešto drug’čija, pa su rešili da ne idu baš uvek protiv „ svega i svakoga”, što im se, ako je verovati pričama, poprilično isplatilo. Valjda zato od momenta kad uđete u Čurug, sve je lepo, sređeno, utegnuto, savršeno namincano,... onako kako se ne sreće često.
- Kao predsednica sela, uvek bih volela da se što više građana uključi u rad i očuvanje našeg mesta - pojašnjava Stjepanović. - Imaju Čuružani tu svest, ali opet, možda su došla neka vremena kad ljudi imaju manje sredstava za uređivanje svojih kuća, ali trude se.
Budući da čuruški atar broji oko 15.000 obradivog zemljišta, većina meštana bavi se ratarstvom, uzgajajući kukuruz, suncokret, soju i repu, dok ima i onih koji su počeli da se bave voćarstvom, sadeći jabuke, kruške, šljive, lešnike i orase. Tu ne treba zaboraviti ni vredne pčelare, proizvođača svilenih bombona, spretne ruke koje prave štrudlu od maka i orasa, vinare, sirdžije... A ostali - oni rade po fabrikama u Novom Sadu i Bečeju.
Gde se živelo od pamtiveka...
Arheološke iskopine, tik uz Čurug, pokazuju da se na tom prostoru živelo još za vreme neolita, dok se naselje prvi put spominje u dokumentima iz 1238. godine, pod nazivom Čurlak. Ono je oduvek bilo većinski naseljeno Srbima, a Čuružani se i te kako diče dugom tradicijom svoje osnovne škole, koja postoji još od 1730. godine, po brojnim vetrenjačama i crkvom iz 1860. koja ima zvono teško skoro pet tona.
- Nama je Novi Sad i blizu i daleko, pa kad se dvoje zaposli u gradu, već uzimaju kredit da se tamo obezbede stambeno, jer bolje im je da daju novac na ratu za stan, nego za putne troškove - objašnjava Pinjić.
I iako je sve više mladih koji gravitiraju ka većim gradovima, nekretnine u Čurugu su postale tražene, naročito one u vikend zoni, koje su ujedno i najskuplje.
- Ja bih najviše volela da neki investitori dođu i izgrade neki smeštaj, bungalove, bilo šta, u blizini Tise, jer mi nemamo sredstava da sami tako nešto uradimo, ali mislim da bi nam to baš značilo, jer zašto neko ne bi došao u Čurug na pecanje, veslanje, mnogo sadržaja nudimo - pita predsednica sela, a i mi se sa njom slažemo, ako nas iko išta pita...
Nego, da završavamo mi lagano ovo „priključenije”... Oko 8.000 čuruških duša, više manje nego više, dobija nove puteve i školsku salu, a iščekuje kanalizaciju i fabriku vode; pamti burne dane, a prižekuje mirniju budućnost s još više muzike, druženja, sigurnosti i uspeha.
Lea Radlovački